6 filmova koji pokazuju da su devedesete zlatno doba srpskog filma

Period devedesetih u državi Srbiji, tada još Jugoslaviji, mnogi smatraju jednim od najgorih za tu zemlju poslednjih godina. Hiperinflacije, nezaposlenost i socijalni nemiri, bili su skoro pa normalna pojava u zemlji u kojoj je vladalo totalno beznađe.

Kao što to često biva u svetu umetnosti, jedno takvo okruženje bilo je inspiracija mnogim rediteljima koji su svoj bes i nezadovoljstvo sveopštim stanjem, uspeli da kanališu snimajući filmove.

 Photo: YouTube/printscreen

Upravo te i takve devedesete, podarile su nam ostvarenja visokog kvaliteta, od kojih su mnoga stekla kultni status. Pored vrlo teških uslova za snimanje, baš tih godina, srpska kinematografija okitila se Zlatnom palmom u Kanu, nagradom Fipresci u Veneciji i postala bogatija za „Lepa sela, lepo gore“, koja su uvrštena na mnoge liste najboljih ratnih filmova ikada.

 Photo: YouTube/printscreen

S obzirom na društveno politički kontekst u kom i nakon kog su nastajali, ti filmovi često su se bavili upravo njim. Govoreći o ratu („Nož“, „Lepa sela, lepo gore“), socijalnim prilikama i društvu poremećenog sistema vrednosti („Rane“, „Bure baruta“) ili pak nekim nadrealnim pričama („Podzemlje“, „Crna mačka, beli mačor“), postali su svedočanstvo jednog vremena na koje nas podsećaju i dan danas.

Photo: Youtube/printscreen

Sada, nakon tolliko godina, možemo reći da je dosta filmova iz tog perioda preživelo sud vremena i da ih ljudi  sa istim oduševljenjem gledaju i dalje. Posmatrajući te filmove iz ove perspektive, možda još više shvatamo njihovu vrednost nego tih devedestih, kada su neki od nas bili dosta mlađi, a oni malo stariji bili preokupirani mnogo prečim stvarima.

Rane (1998)

Kroz priču o prijateljstvu dvojice mladića Pinkija i Švabe i njihovom usponu u sam vrh kriminalnog miljea, „Rane“ na možda i najverniji način od svih ovih  filmova prikazuju jedno posrnulo društvo, kakvo je bilo ono u Srbiji tih devedesetih godina.

Društvo gde se poštenje i rad gotovo i ne isplate i gde se preko noći postaje bogat, ali na jedan izopačen i nenormalan način. Pored toga, ovaj film bavi se temom izdaje i oprosta kao i njihovim uticajem na prijateljstvo dva najbolja druga.

Govoreći o tome kako je veliki broj klinaca nakon gledanja filma dobilo želju da postanu novi Pinki i Švaba, mnogi su zamerili Dragojeviću, ističući štetan uticaj filma na omladinu. Treba reći da Dragojević nije napravio mračniju sliku Srbije nego što je ona zaista bila, a i da jeste, umetnička sloboda mu je to svakako dozvoljavala.

Photo: Youtube/Printscreen

Sjajne uloge ostvarili su natursčici (Dušan Pekić kao Pinki i Milan Marić kao Švaba) i doprineli autentičnosti koju „Rane“ svakako poseduju. Brutalan i mračan, „Rane“ postaju kultni film koji popularnost stiče i van granica Srbije.

Podzemlje (1995)

Priča o jednom čoveku koji grupu ljudi i prijatelja drži u improvizovanom naselju ispod zemlje. Govoreći im kako je Beograd još pod okupacijom Nemaca, tera ih da proizvode oružje, koje će kako kaže, poslužiti u borbi  protiv okupatora, kojih  u Beogradu već odavno  nema.

Često tumačen na različite načine, „Podzemlje“ je reakcija Kusturice na uništavanje zemlje u kojoj je rođen, kako je jednom prilikom i sam rekao. Ovo je film o manipulaciji, lažima, falsifikovanju stvarnosti kao i nama samima.

Photo: Youtube/Printscreen

Ako bismo morali da sastavimo listu najvećih ili najoriginalnijih srpskih filmova ikada, „Podzemlje“ bi zasigurno bilo na njoj. Rađen u koprodukciji sa još 5 zemalja, sa budžetom od 14 miliona dolara, jedan je od najskupljih filmova srpske kinematografije.

Poznat i pod nazivom „Bila jednom jedna zemlja“, bio je srpski kandidat za Oskara i dobitnik Zlatne palme u Kanu, što je jedan od najvećih uspeha srpskog filma ikada.

Photo: Youtube/Printscreen

U maniru Felinijevih filmova vizuelno magičan, jedno je od onih ostvarenja koje predstavlja spoj zabave i ozbiljne umetnosti. Upravo ta teza, da se umetnost može prikazati na jedan zabavan način, bila je osnova za rad mnogim rediteljima čuvene Praške škole, čiji je učenik bio i Emir Kusturica.

Bure baruta (1998)

Snimljen prema istoimenoj pozorišnoj predstavi, ovaj film bavi se devedestim godinama, opisujući ih  upravo kao „Bure baruta“. Uz „Rane“, jedan je od filmova koji najbolje prenosi duh tog vremena.

Film govori o raznim likovima, čije će se sudbine spojiti u jednoj beogradskoj noći. U jednom takvom nesrećnom vremenu, sa ljudima ispunjenim frustracijama i besom, videćemo da za nasilje i tragediju, treba sasvim malo.

Brutalan i mračan, kao i vreme o kome govori, „Bure baruta“ okupilo je sjajnu glumačku ekipu. Dragan Nikolić, Nebojša Glogovac, Aleksandar Berček, Lazar Ristovski, Milena Dravić, samo su neki od njih.

Photo: Youtube/Printscreen

Jednu od svojih najboljih rola, upravo u ovom filmu , ostvario je tada mladi Sergej Trifunović, glumeći agresivnog mladića koji ulazi u autobus i počinje maltretirati ostale putnike. Kvalitet ovog filma, čiju režiju potpisuje veliki Goran Paskaljević, prepoznat je i u Evropi, o čemu svedoče mnoge nagrade, od kojih je Fipresci na festivalu u Veneciji, možda i najznačajnija.

Lepa sela, lepo gore (1996)

Drugi film Srđana Dragojevića na ovoj mini listi, inspirisan je istinitim događajima i govori o grupi srpskih vojnika zarobljenih u jednom tunelu, za vreme rata u Bosni i Hercegovini.

I pored činjinice da je za neke bio prosrpski, za druge antisrpski, film je doživeo veliku popularnost širom bivše Jugoslavije. Iako je bavljenje ratnom tematikom, naročito na Balkanu vrlo nezahvalno i teško, Dragojević je skupio hrabrosti i snimio film koji bez obzira na viđenje nekih, šalje jednu antiratnu i pre svega ljudsku poruku.

Photo: Youtube/Printscreen

Film za koji je kritičar Nju Jork Tajmsa napisao da je snažniji od Kjubrikovog „Bojevog metka“, postigao je ogroman uspeh u državama poput Grčke, Brazila i Slovenije, dobio odlične kritike nekih od najuticajnijih kritičara u svetu i našao se na nekim od lista najboljih ratnih filmova ikada. Bio je srpski kandidat za Oskara, ali nije uspeo izboriti nominaciju.

Nož (1999)

Vrlo često, filmovi snimljeni prema književnim delima nisu na nivou istih. Sa druge strane, veliki je broj onih koji nakon gledanja filma (a čitajući knjigu pre toga) nisu zadovoljni viđenim.

Jedan od primera za koji možemo reći da je film podjednako dobar kao i knjiga na osnovu koje je rađen, jeste i film „Nož“.

Rađen prema istoimenom romanu Vuka Draškovića, „Nož“ kroz nekoliko ljudskih sudbina nudi odličan prikaz besmisla rata i svega onoga što on ostavlja za sobom. Bavi se traganjem za identitetom i pronalaskom porodičnih korena, koji često mogu biti veliki teret za pojedinca.

Photo: Youtube/Printscreen

Na tom putu traganja, put do istine i onoga što tražimo zna biti veoma bolan. Emotivno snažna i potresna, ova drama dotiče se i sudbine naših prostora, često opterećenih raznim ratovima i istorijama, koji nas kao neko prokletstvo u kontinuitetu prate.

Lajanje na zvezde (1998)

Film o jednom razredu i školskim dogodovštinama. Za razliku od ostalih filmova na listi, ovaj se ni jednog trenutka ne dotiče konteksta devedestih. Pun duha i energije karakteristične za mladost, ovo je film o učenicima, prvim simpatijama i nekim  starim, lepim vremenima, o vremenima kada su učenici poštovali starije, pa tako i profesore, gradeći sa njima jedan istovremeno drugarski odnos.

Iako nije osvajao značajnije nagrade, „Lajanje na zvezde“ postaje kultni film, na kome su odrastale i sa kojim su se identifikovale mnoge generacije. Reditelj Zdravko Šotra, uspeo je odlično da iskoristi sjajan scenario Milovana Vitezovića i snimi film u kome nema brutalnosti niti vulgarnosti, koji je prepun sjajnih replika i dijaloga, koji se među filmofilima koriste i danas.

Photo: Youtube/Printscreen

Iz primera ovih i još mnogih drugih filmova iz perioda devedesetih, vidimo da teza proslavljenog ruskog reditelja (sa početka teksta) Pavela Lungina, nije daleko od istine.

Bez obzira na teške društvene i političke uslove, kao i nedostatak finansijskih sredstava, film je ipak moguće snimiti, naročito ako se radi o kvalitetnom scenariju i ideji, koji će u tom slučaju, već nekako naći svoj put i ugledati svetlost dana. Na kraju, možemo reći da su te devedesete godine, (iako po mnogo čemu mračne)  ipak period koji sa pravom možemo nazvati Zlatno doba srpskog filma.

Pročitaj još