Vekovna stradanja našeg naroda pretočena u stih

Srpski pesnik sa Kosova i Metohije, teolog i veroučitelj, Milutin Popadić, kroz svoju poeziju opisuje stradanja našeg naroda, ali i veru i nadu u vaskrsenje i pobedu istine i pravde.

Foto: Privatna arhiva

Šta bi Rusi bez Puškina, šta bi Englezi da nemaju Bajrona, Španci bez Lorke, Italijani bez Petrarke, Indusi bez Tagore, Arapi bez Omara Hajama, Srbi bez Njegoša? Pitamo se, dakle, šta bi Sveta zemlja Kosovo i Metohija bez Milutina Popadića?” Božidar Glogovac, recenzent druge knjige pesama, o poeziji Milutina Popadića.

Upravo nas je ova recenzija i navela da saznamo više o Milutinu koji je rado prihvatio naš poziv.

Dragi Milutine, koliko je vaše odrastanje na prostoru Kosova i Metohije uticalo na pisanje rodoljubive i duhovne poezije?

Kao što je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle, ne biramo ni mesto, ni vreme gde i kad ćemo se roditi, već samo da li ćemo biti ljudi ili neljudi.

To što sam rođen i odrastao na svetoj srpskoj zemlji doživljavam kao Božiji blagoslov, a svakako su dešavanja, i ona u davnoj, a i skorijoj prošlosti, i te kako ostavila dubok i neizbrisiv trag u mom srcu i duši, te su bile i seme za kasnije moje pesničko stvaranje, tako da nije čudno što u pesmama najčešće opisujem patnju i stradanje, ali koje je prožeto nadom u vaskrsenje i pobedu istine i pravde.

Da li vaše profesionalno opredeljenje dolazi kao nasledstvo iz porodice, s obzirom da je vaš otac takođe pravoslavni sveštenik?

Za sveštenički poziv, pored naše iskazane ljubavi, potreban je i Božiji poziv, kojem sam se po svojoj slobodnoj volji svim srcem odazvao. Potičem iz svešteničke porodice, od oca koji je u svešteničkoj službi ostavio dubok trag služeći Bogu i svome rodu.

Sve to me obavezuje da tim putem i ja nastavim kako bih, ako Bog da, jednoga dana čuo Jevanđeljske reči: ,,Dobro, slugo verni i dobri, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost Gospodara svoga.”

Koliko je ljudima poznato da se, pored toga što ste teolog i veroučitelj, bavite i pisanjem poezije? Približite našim čitaocima kako izgleda vaš poziv.

Često ističem da mi je glavni cilj da u svojim pesmama proslavim Boga i srpsko junaštvo, a naravno, uvek imajući na pameti Hristove reči da imamo ljubavi prema svima, pa čak i neprijateljima.

Bog je svakome od nas dao neki dar, a kako ga koristimo, to je naš poklon i odgovor Njemu. Nikada mi nije bilo važno lično promovisanje, ali gotovo da nema dana da se ljudi ne jave na društvenim mrežama, a tu su i pozivi za učestvovanje na promocijama, tribinama i pesničkim skupovima.

Foto: Privatna arhiva

Ljubav prema svojoj zemlji i svom narodu nije lako iskazati i preneti na papir, ipak vi to radite kroz svoju poeziju na jedan veoma lep način. Kada ste napisali svoju prvu pesmu?

Šantića su bolele ,,sve rane” srpskoga roda (,,Mene sve rane moga roda bole i moja duša s njim pati i grca“).

Pripadamo narodu koji je najviše stradao u 20. veku i pesme, pre svega, pišem kako bih sebe opomenuo da ne smem da zaboravim žrtvu i stradanje kroz koje je prolazio naš narod.

Često se setim Zaveta koje nam je ostavio Sveti Nikolaj Velimirović, a koji govori da treba da pamtimo stradanja naših predaka i da svedočimo, kako se nikada nikome tako nešto ne bi ponovilo.

I pored toga što ste 1999. zbog NATO bombardovanja morali da napustite Kosovo i Metohiju, nakon završetka Pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, ipak odlučujete da život nastavite na tim prostorima. Koliko je jaka vaša veza sa južnom srpskom pokrajinom?

Sa ponosom ističem da su moji koreni iz Hercegovine i lepog Nevesinja, a Hercegovina je, pored Kosova i Metohije, srpska zemlja koja je najviše stradala, ali Kosovo je i žrtvenik našeg naroda sa kojeg vekovima Bogu prinosimo najbolje sinove i kćeri našeg naroda. To je i razlog zbog kojeg se ponosim time što sam rođen u Prištini, koja je uz Skoplje, bila prestonica kralja Milutina, čije ime sa ponosom nosim.

Budući da sam od pre pet meseci đakon, blagoslovom našeg vladike, tu svetu dužnost obavljam u crkvi Svetog Nikole u Novom Pazaru, tako da trenutno nisam na Kosovu i Metohiji, ali je ono moja večna postojbina i siguran sam da ću se jednoga dana opet njemu vratiti iako nemam utisak da sam sa Kosova ikada i odlazio.

Kada objavljujete svoju prvu zbirku pesama i koliko je vremena trebalo da ona dobije konačnu formu?

Prva zbirka pesama pod nazivom ,,Poreklo” je izašla 2019. godine, posle nešto više od godinu dana pripremanja. Nakon nje, sledi moja druga zbirka ,,Zaveštanje”, a ako Bog da, uskoro će i treća zbirka pod nazivom ,,Znamen.”

Foto: Privatna arhiva

Neke od svojih pesama ste i otpevali. Kako opisujete pesmu „Junaci sa Košara“? Po čemu je prepoznatljiva i posebna?

Do sada sam otpevao desetak svojih pesama i izdvajam pesme: ,,Majka”, ,,Moja Sveta Zemljo”, koju znam da pevaju naši ljudi u Argentini, ,,Slika sa Paštrika”, ,,Izvor”, zatim pesma ,,U srcu te čuvam grade”, koju sam posvetio rodnoj Prištini, ali je pesma posvećena junacima sa Košara privukla najveću pažnju i ponosim se kada čujem da je pevaju na akademijama i u Sava Centru, Narodnom pozorištu, Domu vojske, kada je pevaju i naši sunarodnici u Americi, ali sam najsrećniji kada čujem da tu pesmu pevaju mali srpčići u Crkolezu, Gračanici, Orahovcu, Kosovskoj Mitrovici, kao i u mom Lešku, u kojem sam proveo deo svoga života.

Zahvalan sam Bogu što sam zahvaljujući toj pesmi upoznao članove porodica naših stradalnika sa Košara i majku Vladimira Radojičića, gospođu Lozanku, roditelje Tibora Cerne, majku i sestru Zorana Mijatovića iz Leška, kao i mnoge druge. Zahvaljujući toj pesmi, mnogi od junaka koji su učestvovali u borbama postali su mi i prijatelji i sa ponosom ističem da tu pesmu smatraju za svoju himnu.

Kako prenosite svoje znanje i ljubav prema otadžbini na mlađe generacije?

Jedno od mojih glavnih zaduženja u Novom Pazaru je i rad sa omladinom i to me srećnim čini. Nositi Hristovo ime je lepo, ali i odgovorno, te su mi uvek u srcu i razumu Hristove reči koje nas sve opominju: ,,Neću reči, hoću dela”, te moramo i svojim primerom svedočiti ono što govorimo.

Pored toga što sam đakon i veroučitelj, blagoslovom našeg episkopa Teodosija vodim i naš crkveni hor, tako da sam često sa mladima koji su ponosni na činjenicu da žive u blizini starog Rasa, koji nas obavezuje da živimo dostojno svojih predaka, jer ako želimo da se ponosimo svojim precima, ne smemo da budemo manji od njih u molitvi i ljubavi.

Šta bi za vas bila dnevna doza lepog?

Jedna od Jevanđeljskih poruka je i: ,,Radujte se!”, radujmo se i mi, slaveći Boga, čineći dobro i lepo jedni drugima.