Tradicija duga 40 godina - U srcu Košutnjaka, nalazi se porodični restoran koji je pravi simbol zlatne epohe ugostiteljstva u Beogradu

Tradicija duga 40 godina – U srcu Košutnjaka, nalazi se porodični restoran koji je pravi simbol zlatne epohe ugostiteljstva u Beogradu

Kada posadite drvo, nije dovoljno to što ste stavili njegovo korenje u zemlju i zagrnuli ga. Potrebno je dosta nege, rada, zalaganja i znoja da bi generacije iza vas uživale u plodovima i hladu koji gusta krošnja ume da napravi. Mihajlo Vukadinović, dobro je to znao kada je još kao dečak morao da se sa svojih deset prstiju izbori za egzistenciju porodice.

Foto: Restoran Rubin

Od Aleksandrovačke Župe do Beograda i porodičnog restorana "Rubin" smeštenog u najlepšem delu Košutnjaka, put je bio dugačak i slojevit, baš kao i put jednog drveta posađenog pre četiri decenije, u kojem su se godovi polako povećavali, zahvaljujući obrazu, časti i starom kovu ugostitelja po kojima je Beograd nekada bio prepoznatljiv.

Foto: Restoran Rubin

Paralelnom sa školovanjem, Mihajlo je, kako se to nekada govorilo "pekao zanat", te je po sticanju diplome ugostitelja, rešio da se okuša tamo gde su najbolji. U njegovom slučaju, za pojam Beograda šezdesetih i sedamdesetih, najbolji među najboljim, kod čuvenog "Ace Devetke", čiji restoran i danadnas ima status kultnog mesta.

Nastavio bi Mihajlo da radi u "Devetki" možda, ko zna, čak i do penzije, da čika Aca nije svom đaku rekao da je došlo vreme da postane svoj gazda, ponosan što je uspeo da napravi pravog i reprezentativnog ugostitelja od njega.

Foto: Restoran Rubin

"Deda je uvek kroz smeh pričao kako je svaki ispit morao da polaže više desetina puta. Ali, onda je posle godina rada sa Acom, doživeo da mu on kaže kako pred njegovih četrdeset specijliteta velikani evropske gastronomije moraju da stanu mirno. Zamislite taj ponos, a sve dolazi iz truda, zalaganja i marljivosti. Danas je to retko, a deda je uvek imao gušt da se hvali kako je bio Acin đak.", kaže njegova porodica koja je danas preuzela posao.

Sem reči, Aca je učinio još nešto, za današnje prilike još više nezamislivo, pomogao mu je da otvori svoj prvi lokal "Mali raj", na putu ka Pančevu. Bilo je to neko drugo vreme, časno, pošteno, ono u kojem se na gosta gledalo kao na člana porodice, pa i više od toga.

Foto: Restoran Rubin

Tu dolazimo do "stabla" i svojevrsnog legata koji je Mihajlo napravio na ponos porodice, pa i samih Beograđana, restorana "Rubin". Bila je 1981. godina, kada je na jednom proplanku Košutnjaka video pravo mesto za podizanje restorana.

Beograd je te godine dobio lokal sa najlepšim vidikovcom u gradu, a porodice mesto u kojem će žitelji glavnog grada Srbije dolaziti da proslavljaju bitne datume, prenoseći taj ritual sa kolena na koleno - sa oca na sina, koji je to opet preneo na svog sina, te nije retkost da se za jednim stolom nađu tri generacije jedne porodice.

Foto: Restoran Rubin

Danas, u vreme kada ugostitelji u toku jedne godine objektu menjaju ime po dva puta, a personal se smenjuje kao na traci, pravi je kuriozitet porodična filozofija porodice Vukadinović kada se radi o polovanju, a koja se prenela sa Mihajla na porodicu, odnosno, sa dede na unuka.

Naime, kako u kuhinji, tako i u samoj sali, zaposleni su ljudi koji decenijama rade kod njih, a neki, popu konobara (ime), dočekali su i penziju na mestu gde su proveli radni vek.

Foto: Restoran Rubin

Protekla, 2020. godina, iako teška za ugostitelje, u "Rubinu" ništa nije promenila, jer, unuk je uvek sledio dedine reči "kafana svetinja, a gost – bog", te i da su zaposleni, porodica. A, o porodici se glava kuće uvek stara i nikada ih ne ostavlja na vetrometini.

U novoj eri, kada je reč "boem" izgubila smisao, slično kao i kafana, restoran "Rubin" je pravi reprezent onoga - kada se hoće, zna, trudi i ume, onda dolaze i plodovi.

Foto: Restoran Rubin

U mnoštvu beogradskih restorana sa tradicijom, čika Mihajlov rubin sija iz guste šume Košutnjaka i daje nam priliku da Beograd posmatramo kao sa dlana, baš kao da se nalazimo u srcu Šumadije, na obali Tibra u Rimu ili u bašti neke od taverni na grčkim ostrvima.

Da nije sve tako, Beograđani, oni stariji, pa i njihovi unuci, ne bi sa ponosom pričali svojim prijateljima o ovom mestu, a sasvim sigurno, porodica Vukadinović ne bi opstala u porodičnom poslu tačno 40 godina, koliko je prošlo od kako je Mihajlo uradio prvi pečat za preduzeće na pampuru za vino.

Foto: Restoran Rubin

Kako je vreme odmicalo, lokal se širio, menjao, ali dve stvari su ostale iste kao 1981. godine - usluga i povezanost sa prirodom, o čemu govore i boje koje dominiraju unutar lokala.

Porodica Vukadinović je do dana današnjeg zadržala još jedan legat, a koji danas, više nego ikada znači za sve one koji se bave proizvodnjom vina, rakije, mesa i sireva - većina proizvoda dolazi iz destilerija, vinarija i farmi proizvođača iz Srbije, podjednako zastupajući sve regione Srbije.

Foto: Restoran Rubin

Upravo zbog toga, ovaj restoran u Beogradu, na savršen način predstavlja onaj malo zaboravljeni duh belog grada, koji je lamentirao u ona, kako stariji vole da kažu, srećna vremena, kada se nedeljom u restoran odlazilo na ručak, svečano obučen i kada je prva rečenica upućena konobaru bila "Dobar dan", a ne, "Koja vam je šifra za WIFI?".

Upravo zato, oni koji žele da predstave gostima duh jednog vremena, najradije svoju šetnju završavaju u "Rubinu", mestu gde su tradicija i dobra usluga, iznad svega.

Foto: Restoran Rubin

Od prvog izdatog računa do danas, stablo koje je Mihajlo Vukadinović posadio, saživelo se sa Košutnjakom i danas predstavlja pravi reprezent toga da se uvek može drugačije i bolje, samo je potrebno biti vredan, častan, pošten i možda ono najbitnije, prema ljudima biti onakav kakav želiš da budu prema tebi, pa i više od toga.

Foto: Restoran Rubin