Alfa i omega Holivuda – kako je Hemfri Bogart postao ikona filma

Hemfri Bogart je otac i majka holivudskog filma za mnoge, postoji pregršt tekstova o njemu, a svaki ističe one karakteristike koje ga čine jedinstvenim.

Četiri naslova bila su ključna da Bogart postane to što jeste, ali ovde nije reč o njegovim najboljim filmovima, već o delima koja su uticala na razvoj Hemfrija DeForesta Bogarta kao glumca u usponu sve do preuzimanja trona – sa Kazablankom, koji nikada nije ni napustio.

Okamenjena šuma – Petrified Forest (1936)

Bogi je već bio aktivan nekoliko godina u Holivudu, ali to su bile skroz marginalne uloge i u to vreme bi ga na ulici eventualno prepoznali samo dužnici, ali je onda postao Djuk Mante, dilindžerovski tip kriminalca u Okamenjenoj šumi i to je bio proboj među igrače.

Ne među glavne igrače, ali ipak igrače. Ne bi dobio ulogu Manteeja da nije bilo Leslija Hauarda, daleko veće ime u to vreme, i on je insistirao da se Hemfriju dodeli uloga jer ju je već uspešno izvodio u pozorištu, a otišao je dotle da je ucenio producente, rekavši da ni on neće učestvovati ako se Bogart ne pozove.

I šta će ljudi, pozvali Bogija, dodelili mu Mantija, a on to iskoristio vrhunski i više nego uverljivo uterao strah svojom okrutnošću na platnu. Nije nikad zaboravio Hauardu ovo zalaganje, kasnije je svojoj ćerki dao ime Lesli Hauard Bogart.

Visoka Sierra – High Sierra (1941)

Između 1936. i 1941. je igrao u preko 20 filmova, ali nije predaleko otišao od Mantija, kao da je bio osuđen na gangstere iz drugog plana dok su prve violine svirali Kegni, Raft, Robinson, Muni.

Imao je i fine naslove sa Bet Dejvis, u Povratku doktora X je igrao i glavnog lika, ali istinski “prvi plan” nikako nije dolazio.

Najzad ga je dobio u Sijeri, i baš je morao da se namuči i uveri reditelja Raula Valša, koji je hteo Rafta ili Munija za film. Nekako se dočepao glavne uloge i to opet gangster, ali je noseća snaga, prva prava glavna uloga i to je bilo to.

Zatvorska frizura, pa pištolj u obe ruke i Ida Lupino na mestu ženske, sve kako valja i prštala je dobra akcija u ovom filmu, tu je Bogart uverio i druge u ono što je već znao o sebi – rođen je za prvo ime na špici (mada ga ni ovde nije imao, zapravo je Lupino bila prvopotpisana, ali manje važno).

Malteški soko – The Maltese Falcon (1941)

Kad rekosmo da je uverio druge, među tim drugima je jedan najbitniji – Džon Hjuston. U to vreme scenarista koji je pomagao priči i za Sijeru, a budući velikan režije, Hjuston je krčkao Malteškog sokola i nije skrčkao samo njega, već sasvim slučajno otkrio i ceo jedan novi žanr, a to je noar.

Ostvario je Bogarta u ulozi Hametovog detektiva Sema Spejda, tako da je (ni to ne znajući) stvorio i najveću glumačku instituciju noara, tako da se sve skockalo kao u snu i zaljuljali su “Malteškog”, prvo kapitalno delo koje je Bogart izneo.

Iako nije znao šta će sve taj film da predstavlja, još kako je Hjuston znao šta radi i zategao je pod konac svaki detalj tako da se i do 2021. godine detektivske misterije mere prema Malteškom sokolu.

Da se vratimo na Bogarta, tad je već postao renomiran i tvrdilo se da je Amerika dobila još jednog kolovođu među glumcima.

Kasablanka (1942)

Rolerkoster uspona u prethodnih nekoliko godina je došao do tačke usijanja. Bogart se probio, pa se istakao, pa je unapređen i onda postavljen u društvo glavnih. Ipak, mnogi su došli do šlaga i bili presrećni, ali Bogartu se dogodila malina na šlagu i ona je napravila svu razliku.

Kasablanka mu je dala priliku da zadrži sve ono u čemu je već magistrirao, žestinu ličnosti, britkost jezika, mračan cinizam, međutim dodala je i osećajnu stranu, a sve to u sklopu perfektno napisane i zanatski režirane priče je ispala kombinacija za sva vremena.

Klasik koji je po izlasku pokupio lovorike, koji je i danas jednako ili više voljen, a Bogart se kao lokomotiva cele kompozicije već tad mirne duše mogao da se proglasi kulturnom ikonom, ali je to nastavio da gradi sve do smrti 1958., a i kasnije je samo nastavila da živi legenda o njemu.

Usledilo je mnogo filmova u kojima je bilo dovoljno da se pojavi i odbogartuje, međutim još veći broj onih u kojima je ulazeći u čitav dijapazon različitih karaktera potvrdio sebe ne samo kao tu kulturnu ikonu, već i kao istinsku glumčinu.

To su bile četiri etape razvoja Bogarta do postanka Bogartom, nije mu bilo jednostavno, međutim kad je jednom zapurnjao cigaru tako da celi svet prepozna taj izdah dima, ta cigara se više nikad nije ugasila.

Posle su sledili Veliki san, Blago Sijera Madre, Ostrvo Largo, Afrička kraljica, Na usamljenom mestu itd.