Borisav Bora Stanković – Biografija jednog od najboljih srpskih realista

Borisav Bora Stanković bio je srpski pisac koji pripada realističkoj školi. Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju, a umro je 22. oktobra 1927. godine u Beogradu.

 

 

 

 

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Leskovac Biblioteka (@lebiblioteka)

Njegovi romani i pripovetke prikazuju život ljudi iz južne Srbije. On pripada iznimnom sastavu pripovedača koji su se iznenada pojavili na prelazu iz 20. veka, uz Ivu Ćipiku, Petra Kočića, Milutina Uskokovića i ostale.

Ti srpski prozni pisci pokazali su mnogo zajedničkih obeležja s ruskim piscima, naročito s Dostojevskim, a do određene mere i s Maksimom Gorkim.

Borislav Stanković odrastao je u porodici koja je pripadala čorbadžijsko-spahijskom redu, ali materijalno posrnula u vreme njegovog odrastanja. Odrastao je sa babom Zlatom zbog toga što su mu roditelji rano umrli.

Završio je osnovnu školu u Vranju, gimnaziju u Nišu i diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kada je upisao studije prava umrla mu je baka Zlata (1896. godine).

Nakon dve godine, u teškoj besparici, prodao je svoju i baka Zlatinu kuću za tadašnjih 1386 dinara lokalnom svešteniku. Kuća je danas Muzej Bore Stankovića i nalazi se u Baba Zlatinoj ulici. Ulica je dobila ime po Stankovićevoj baki, majci od oca.

Kada je diplomirao 1901. godine, Stanković se oženio Angelinom Milutinović, uglednom Beograđankom. Iz tog braka dobili su tri ćerke. Onda je Stanković stekao književnu slavu i javno priznanje. Otišao je u Pariz 1904. godine da proširi svoje književno obrazovanje. Tamo je ostao godinu dana.

Karijera pisca

Srpski realizam prolazio je kroz tri faze: romantična faza, klasično-realistična i moderna faza. Modernoj fazi realizma pripada Stanković.

Realizam koji se sastoji od realističke tradicije i moderne proze. Iako je rođen u fazi kada se stvara neki novi mentalitet i vreme, posle oslobađanja od turske vlasti, nostalgično je pisao o starom vremenu i bio okrenut prošlosti.

Vranje i njegovi ljudi, način njihovog života, psihološke karakteristike, pesma i jezik su bili inspiracija njegovim poetski nadahnutim delima. Voleo je da piše vatreno, osećajno, rečima koje oslikavaju bol i patnju.

Najbolji rad Borislava Stankovića je roman „Nečista krv“ iz 1910. godine o neprilici mlade devojke koja se nije mogla osloboditi starih običaja i ograničenja. U ovoj priči istražuje kontradikcije čovekovog duhovnog i senzualnog života.

Bio je to prvi roman koji je pohvaljen od strane međunarodnih književnih kritičara i preveden na više svetskih jezika.

Stankovićeva „Koštana“, napisana je 1902. godine. Gorka priča o lepoj Romkinji koja je osvojila čitav grad, isprepletena su s kvazi filozofskim razmišljanjem o smislu života i prolaženju mladosti.

Stankovićeva druga drama, „Tašana“, napisana 1910. godine. Takođe se odnosi na provincijski život na jugu Srbije, koji je upravo oslobođen od Turaka, ali koji je i dalje bio pod uticajem viševekovne okupacije.

U gotovo svim svojim delima Stanković predstavlja snažne likove koji su ujedno i žrtve čudne slabosti proizašle iz spoznaje da je njihovo vreme neopozivo prošlo. Misli se da je on najvažniji kasni srpski realista, koji je kompleksno povezivao poetske i narativne postupke.

Po tematici Stanković spada u red najizrazitijih regionalista među realistima, dok po psihologiji likova i stilu pisanja pripada začetnicima moderne proze. Kroz literarni rad oslikava rodni grad Vranje za vreme oslobađanja od turske vlasti. To je prikaz jednog vremena kroz unutrašnju psihološku perspektivu.

Ljubavni život

Pripovetka „Uvela ruža“ Borislava Stankovića priča je o njegovoj prvoj ljubavi. Bila je to njegova komšinica Pasa. Čuvao je devojku i nikom nije dao da joj priđe, međutim prva ljubav završila je nesrećno.

Stanković nije odgovarao Pasinoj majci, jer bi on kao činovnik stalno lutao i bio odsutan. Kako je ostarila, Pasa se pretvorila u uvelu ružu i postala inspiracija za jednu od najlepših pripovetki ovog pisca. Njegova ljubav, veća od svih pređašnjih, dogodila mu se dok je šetao Ulicom kralja Milana.

Tada se kroz izlog fotografske radnje zagledao u jednu fotografiju na kojoj je bila devojka u mornarskom odelu. Opčinjen devojkom sa fotografije vraćao se često istom ulicom, zastajao pokraj fotografske radnje, kako bi se opet nagledao.

Jedne večeri na maskenbalu, sudbonosno je sreo ovu devojku sa fotografije i upoznao se sa njom. Devojka se zvala Angelina Milutinović koja će postati njegova supruga 09. juna 1902. godine. Rodile su im se tri ćerke: Desanka, Stanka i Ružica.