Danilo Kiš – lik i delo našeg proslavljenog pisca
Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, Danilo Kiš, rođen je u Subotici 1935. godine. U toku Drugog svetskog rata otac mu je odveden u logor Aušvic, a Danilo se sa porodicom seli na Cetinje.
View this post on Instagram
Po završetku rata upisuje Filozofski fakultet i postaje prvi diplomac novootvorene Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti.
Po završetku studija, provodi dve godine na Univerzitetu u Strazburu. Kratke romane Mansarda i Psalam 44 objavljuje 1963.
Porodični ciklus: Bašta, pepeo, Rani jadi i Peščanik
Značajan je Kišov „Porodični ciklus“: sastoji se od romana Bašta, pepeo, Rani jadi i Peščanik.
Ova trilogija prati sudbinu jevrejske porodice Sam kroz živote više generacija. Autobiografska nit je upletena kroz sva tri romana, melanholija i jad obojili su „Porodični ciklus“. Za roman Peščanik Kiš dobija NIN-ovu nagradu.
Uporedo sa Peščanikom izlazi i zbirka eseja Po-etika, a kasnije i drugi deo Po-etike.
Kiš vešto upliće dokumentarno štivo i citate u svoje eseje, često objašnjava pojedine svoje literarne postupke.
U njegovoj prozi često su prisutni dvosmislenost i dvostruko značenje. Svakim svojim delom proširuje književni kontekst u kojem stvara.
Plagijat ili intertekstualnost?
Svoju najslavniju knjigu, zbirku kratkih priča, Grobnica za Borisa Davidoviča, Kiš objavjuje 1976. Ova knjiga je izazvala svojevremenu buru na književnoj sceni i kao posledica te polemike nastaje esej Čas anatomije.
Naime, Kiš je u delu Grobnica za Borisa Davidoviča spajao dokumentarno, imaginarno i literarno.
Kao što sam pisac kaže, tamo gde nestane činjenica, nastupa mašta. Ovaj literarni postupak bio je poznat i ranije, pre svega kod Borhesa, koji je za Kiša bio jedan od pisaca-uzora.
Polemika je nastala jer je određeni broj kritičara optužio Kiša za plagiranje, dok su ga drugi branili, ističući naprednost Kišovih književnih ideja.
View this post on Instagram
Sam pisac staje u odbranu svog dela. Oštro se obračunava sa svojim protivnicima u eseju Čas anatomije.
Godine 1983. nastaju romani Enciklopedija mrtvih i Homo poeticus. Tih godina, Kiš živi u Francuskoj gde boluje, kako sam kaže, od nostalgije.
Umire 1989. u Parizu, sahranjen je u Beogradu. Posthumno su objavljene još četiri njegove knjige: Život, literatura, Gorki talog iskustva, Pesme i prepevi i Lauta i ožiljci.
Preveo je čitav niz dela, pisao je dramske tekstove i tekstove za televizijske drame.
Motiv smrti u prozi Danila Kiša
Ostavljajući iza sebe izuzetno značajan književni opus, Kiš postaje jedan od najznačajnijih naših pisaca dvadesetog veka.
Okreće se motivu smrti, ali ne svakodnevne, pojedinačne smrti, već ideji svesmrti, koja dovodi do kraja civilizacije koja samu sebe melje.
Ovaj motiv star je koliko i književnost, ali je svoju reintrepretaciju doživeo u delima i poetskim idejama Danila Kiša.
Okrećući se motivima antičkih drama i vavilonskih epova, u kojima se vrhunac dramskog izraza uspostalja upravo u dodiru sa smrću, obrađuje opsesivno ovu ideju koja se javlja kao hajlajt mnogih njegovih dela.
U autobiografskom „Porodičnom ciklusu“ ovaj motiv je naznačen, dok je u Grobnici za Borisa Davidoviča i Enciklopediji mrtvih ovom motivu posvećena značajna pažnja.
Obe knjige su osmišljene kao tematska ciklizacija, odnosno okupljaju više priča koje su povezane motivski ali ne i tematski.
Sve priče u obe zbirke na kraju imaju istu poruku koja glasi: kraj civilizacije kakvu znamo se jedino može izbeći ako se sve ljudske sudbine, kolektivne i pojedinačne, male i velike, značajne i beznačajne, zapišu i povežu u jednu celinu, jednu enciklopediju ljudske vrste.
Jer, posle smrti ostaje samo reč. Ona je, prema Kišu, dovoljna da sačuva ljudske živote i život cele naše civilizacije od zaborava.
View this post on Instagram
U Grobnici za Borisa Davidoviča ta pretpostavljena enciklopedija je Vavilonska biblioteka, a u Enciklopediji mrtvih to je Mormonska arhiva u Sjedinjenim državama.
Sličnu imaginarnu biblioteku imao je i Borhes, i slično kao Kiš, u njoj je pohranio tekovine civilizacije.
Opsednut idejom smrti i kraja, Kiš ne može da zatvori oči pred savremenom tehnologijom smrti koja samu sebe uništava.
Ceo dvadeseti vek obeležen je smrću, degradacijom ljudskog društva, padom svih moralnih vrednosti.
Drugi svetski rat, koji je jako potresao Kišovu porodicu, doveo je do urušavanja čitave civilizacije, sa svim njenim verovanjima i vrednostima.
Otkriće koncentracionih logora bio je vrhunac čudovišnog i monsturoznog spektakla posle kojeg je ostao samo pepeo
Logori, gulag, holokaust, rasizam, fašizam, antisemitizam, staljinizam – čitava paleta naopakih ideja koje su realizovane uz krvoproliće i smrt, obojila je čitav dvadeseti vek u crno.
Kiš ne stavlja ove fenomene u prvi plan svojih priča, ali su oni uvek na okosnici i u pozadini dešavanja, kao pokretači ljudske patnje ali i propadanja društva.
Kao pripadnik jevrejskog naroda, njega posebno pogađaju sve monstruoznosti Drugog svetskog rata.
Enciklopedija mrtvih
Enciklopedija mrtvih sastoji se od devet priča koje nas vode kroz celu istoriju ljudskog roda, od Hristovog vremena do Drugog svetskog rata i posleratnog perioda. Smrt je glavni motiv koji objedinjuje ovu zbirku.
Slično kao u zbirci Grobnica za Borisa Davidoviča, i u Enciklopediji mrtvih pisac teži stvaranju mozaika ljudskih sudbina koji će obuhvatiti celu civilizaciju i tako je posredstvom reči spasiti neminovnog kraja.
Apokaliptična predviđanja kraja civilizacije su uvek u pozadini priča, a nastaju kao posledica piščevog života u vihoru strahota dvadesetog veka.
Često kao osnovu svojih priča uzima biblijke legende, čuda ali i teme iz savremene stvarnosti.
Stil u prozi Danila Kiša
Nagoveštavajući, ali ne i transparentno iznoseći nakaznosti i nazadnosti svog vremena, Kiš ostavlja čitaocu dovoljno prostora za spekulisanje i samostalno donošenje zaključaka.
Njegova dela poseduju dozu dvosmislenosti i skrivenih značenja koja se najbolje otvaraju ponovnim čitanjem.
Kiš je majstor jezički savršenog izraza, reč smatra svetinjom, a njegova proza je toliko stilski iskristalisana da prerasta u poeziju.
Često koristi dokumentaciju i literaturu u svojim delima. Nekad su u pitanju značajna istorijska svedočanstva, dok nekad prenosi marginalizovane i zataškane tekstove.
Ovaj postupak njegovim delima daje dozu verodostojnosti, pa čitalac ima utisak da prisustvuje stvarnoj hronici jednog vremena.
Naporedo sa dokumentarnim, iz opusa Danila Kiša izvire i mistično, onostrano, metafizičko.
Tamo gde nestanu dokazi nastupa piščev raskošan talenat da obogati i nadogradi priču.
0
0
