„Kroz život idem stihijski“ – životna priča našeg čuvenog pevača je ravna holivudskom filmu

Čuveni srpski rok muzičar Milan Mladenović, pevač i gitarista kultnog rok benda Ekatarina Velika, preminuo je 1994. godine, a njegova muzika i dalje se sluša.

Milan Mladenović rođen je u Zagrebu, 21. septembra 1958. godine, a u šestoj godini sa porodicom se preselio u Sarajevo.

Krajem sedamdesetih godina osnovao je svoj prvi bend “Limunovo drvo”, da bi nakon nekoliko godina nastao njegov prvi značajniji sastav – “Šarlo Akrobata”.

Zbog nesuglasica bend se raspao, a Milan je oformio novu grupu “Katarina II”, koja je kasnije promenila ime u “Ekatarina Velika” i lansirala se u sam vrh jugoslovenske rok scene.

Za Milana Mladenovića rokenrol bio je način života, a muzika, kako je govorio, vazduh koji je udisao.

– Počeo sam da sviram u četvrtom razredu osnovne škole kada mi je otac kupio akustičnu gitaru na kojoj je pisalo Tango, potom sam išao u muzičku školu i naučio neke akorde. Bilo je to u Sarajevu gde smo se doselili kada sam imao šest godina i na čudan način mislim da je ono mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili, i dolazio sam kući krvav, plačući, što je trajalo do 1970. kada smo se preselili u Beograd.

– U Sarajevu sam imao najboljeg prijatelja Amera sa kojim sam idući ulicom stalno pevao Bitlse. Tada sam želeo da kada porastem postanem jedan od njih. U tom periodu mnogo sam čitao, što mi je ostalo kao potreba i kasnije. Stalno sam menjao ukuse, čas bi mi se nešto svidelo, a čas ne bi. Sećam se da sam mahnito čitao Aleksandra Dimu i to ispod klupe za vreme časa zbog čega sam i oćoravio pa sam kasnije morao da nosim tegle na očima i nisam video belu mačku u mraku – pričao je Milan u emisiji “Tri želje za zlatnu ribicu”.

– Kad sam definitivno odlučio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima uopšte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda bi im bilo drago kada pročitaju moje ime u novinama. Počeli su aktivno da me pomažu i podržavaju. Na neki način kao i svi drugi ljudi, i ja sam savršena mešavina svojih roditelja. Čini mi se da sam žestok na majku i blag na oca, a kada je reč o fizičkom izgledu, jedino sa sigurnošću znam da sam nos nasledio od tate.

Milan je važio za velikog šarmera, za kojim su uzdisale beogradske, ali i dame širom Jugoslavije. O njegovom privatnom životu malo se znalo, a mnogo polemisalo.

Poslednje godine proveo je sa Majom Maričić koja je bila njegova najveća životna ljubav, i kojoj je posvećena pesma “Oči boje meda”.

Tokom kratkog prekida u njihovoj vezi, njegovo srce na kratko je uspela da osvoji i novinarka i voditeljka Luna Lu.

– Nije baš prijatno kada ljudi žele sa vama da pričaju i onda kada niste raspoloženi za to. Više ne mogu nigde da odem, ne mogu da radim ono što želim. Ljudi me sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim s tim preuveličavanjem na svim poljima, izgubljenim vremenom koje provedem u razgovoru sa onima koji me zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To ume da bude vrlo neprijatno – izjavio je Milan u pomenutom intervjuu.

U avgustu 1994. godine, nakon nastupa “Ekatarine Velike” na festivalu u Budvi, Milan Mladenović prebačen je u bolnicu gde mu je konstatovan rak pankreasa.

Posle tri meseca borbe, 5. novembra 1994. godine, preminuo je iscrpljen u 36. godini i sa svega 35 kilograma.

Njegovu smrt pratile su brojne kontroverze. Polemisalo se o tome da li je koristio drogu, a njemu bliski ljudi tvrdili su da je bio izuzetno odgovoran, strog, posvećen čitanju i da je nije koristio.

Drugi su, pak, zastupali mišljenje da je Milan Mladenović umro od AIDS-a koji je dobio kao posledicu dugogodišnjeg konzumiranja narkotika.

– Izvesno je da kroz život idem stihijski, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno – nikad ne znam gde ću krenuti. Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me guše i razdiru ovozemaljski jadi. Stojimo na rubu iznad neke razjapljene provalije koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta, a iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama. Čini mi se da smo stisnuti, ne možemo ni korak nazad, ali ni napred… Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše, borite se za život. Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine – reči su kojima je završena njegova monografija.

Pored njegovih roditelja, klavijaturistkinja EKV-a Margita Stefanović bila je jedini svedok tragičnog odlaska Milana Mladenovića. Ona je svojoj prijateljici opisala kako je izgledao njegov poslednji dan.

– Mada je navikla da se suočava s gubicima, doživela je smrt roditelja i mnogih prijatelja, smrt Milana je potpuno poremetila Margitu. Dan pre Milanove smrti, 4. novembra 1994. Magi je bila u svom stanu na Slaviji. Zazvonio je telefon. “Možeš li da dođeš do nas? Milan samo hoće tebe da vidi”, vapila je Milanova mama Danica. Magi je odmah uhvatila taksi i otišla do stana Mladenovića na Novom Beogradu. Milan je ležao u krevetu. Bilo je mračno. “Nemoj da plačeš, sve smo ovo znali”, rekao je Milan. Zatražio je da stavi glavu u krilo kod Margite i da ga mazi po glavi. To su često radili. Zaspao joj je u krilu. Ostala je nekoliko sati sama s njim. Na rastanku mu je rekla “Vidimo se sutra”. Nije joj ništa odgovorio. Samo ju je nežno pogledao. Sutra je preminuo – ispričala je Lidija Nikolić, autorka Margitine biografije “Osećanja. O. Sećanja” i njena bliska prijateljica.