Miloš Crnjanski je bio vodeći pesnik ekspresionističkog krila srpskog modernizma, pripovedač, romansijer, publicista, likovni kritičar i diplomata. Rođen je u Čongradu, 26. oktobra 1893. godine.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
U srpskoj književnosti 20. veka, Miloš Crnjanski je jedan od najznačajnijih stvaralaca. U svom radu postigao je brojne uspehe.
Od njegovih početaka kao novinara sa socijalno-političkim stavovima, postao je pesnik i romantičar, koji je svojim radom stvorio prekretnicu u srpskoj književnoj istoriji. Uvršten je među sto najznačajnijih Srba.
U Beču je 1918. godine upisao Eksportnu akademiju. Nakon rata studirao je istoriju umetnosti i filozofiju u Beču, a diplomirao je u Beogradu na Filozofskom fakultetu, 1922. godine. Prvu svoju pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. Pesma „U početku beše sjaj“ 1912. godine objavljena je u sarajevskoj „Bosanskoj vili“.
Miloš Crnjanski je zaslužan za stvaranje novog pravca avangardne književnosti, poznat kao sumatraizam, koji je baziran na zamisli o kosmičkoj harmoniji, gde je sve na ovom svetu povezano, a slučajnosti nisu moguće. Objavio je „Antologiju kineske lirike“.
Prvi deo romana „Seobe“ objavljuje u „Srpskom književnom glasniku“,1927. godine. Pohvale je dobio i od velikog Ive Andrića, koji je izjavio: „Od svih nas jedino je Crnjanski rođeni pisac.“
Kroz idejnu i stilsku osnovu, njegovo je stvaralaštvo određeno kroz dve vremenski odvojene faze: prvom fazom do sredine tridesetih godina i drugom od sredine pedesetih godina.
Ove faze došle su do izražaja kroz literaturu, prvo u obliku putopisa „Pisma iz Pariza“, „Ljubav u Toskani“, „Knjiga o Nemačkoj“, a kasnije u delu otvorene strukture.
Roman „Seobe“ je metafora i pripovedna celina sa stapanjem mita, vizije i istorijskih činjenica, vredan književni i idejni dokument, po kome je Crnjanski u srpskoj književnosti postigao status klasika.
Umro je u Beogradu 30. novembra 1977. godine, u 84. godini života.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
„Nema utehe među ljudima, iako neki kažu dа je u Bogu, a neki u pivu“.
„Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čoveka“.
„Nisam nikad želeo da me iko prati, uvek sam iš’o s mojim srcem ludim“.
„Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće“.
„Voleti nikad nije besmisleno“.
„Budite mi svedoci pred Bogom i ovom pustoši da su sve stvari lepe, osim čoveka“.