"Srećni ljudi ne pišu pesme" - Toma Zdravković je važio za najvećeg boema narodne muzike

„Srećni ljudi ne pišu pesme“ – Toma Zdravković je važio za najvećeg boema narodne muzike

Toma Zdravković, boem, siromah i zanesenjak bio je pevač, pesnik i kompozitor, boemska ikona domaće muzičke scene.

I zaista je važio za najvećeg boema narodne muzike i kralja kafane koja je za njega bila jedina kuća u kojoj je bio “svoj na svome”. Rođen je 20. novembra 1938. godine u Aleksincu, a preminuo je 30. septembra 1991. godine u Beogradu.

Iz Aleksinca se sa roditeljima preselio u Pečenjevce, rodno mesto svoga oca. Kao vrlo mlad je prešao u Leskovac zbog nezaposlenosti.

Pred kraj osnovne škole postao je član amaterskog pozorišta. Radio je fizičke poslove, a tokom pauze je pevao. U Leskovcu je započeo pevačku karijeru. Tu je, gladan i promrzao, 1958. godine upoznao pevačicu Silvanu Armenulić koja ga je odvela u kafanu i pomogla mu da nauči pesme.

Pošto je postao popularan, počeo je da nastupa u tuzlanskom hotelu „Bristol“. Tu je upoznao Slavicu u koju se zaljubio. Ali tu se nije zaustavio, ženio se još tri puta.

U zrenjaninskom hotelu „Vojvodina“ je sreo Olgicu zbog koje je zaboravio Slavicu. Vrlo brzo je zaprosio i 1963. godine su dobili ćerku Žaklinu. Posle nekoliko meseci su se razveli.

Pevao je na Svetom Stefanu kada mu je uručen telegram u kome je pisalo da je Slavica bolesna i da želi da ga vidi. Otišao je u Sarajevo da je poseti, a Slavica je nakon nekoliko dana umrla i tada je nastala jedna od njegovih najtužnijih pesama „Buket belih ruža“.

Karijeru je nastavio u niškom hotelu „Park“, a zatim u beogradskom „Gradskom podrumu“ gde je upoznao Milicu. Posle nekoliko meseci su se venčali i Toma je prestao da vodi boemski život. 1969. godine je Silvani Armenulić napisao legendarni hit „Šta će mi život bez tebe dragi“.

Bio je mamuran posle nekoliko noći pijanstva, od konobara je uzeo blokčić za račune i napisao je reči pesme koja je opisivala Silvanin brak u tom periodu. 1970. godine se vratio porocima i u februaru se razveo od druge supruge.

1972. godine se u Budvi zaljubio u Cetinjanku Nadu Radanović sa kojom se ubrzo i venčao. I ovaj brak je kratko trajao, a Toma je tugu lečio alkoholom iako mu je zdravlje bilo narušeno. Znao je da u kafani provede po nekolika dana bez prestanka. Kockao se, ali za razliku od drugih koji su to radili zbog novca, on se zabavljao.

Pošto je verovao da će umreti, otišao je u Ameriku, a zatim u Kanadu. Tamo je upoznao frizerku Gordanu s kojom se ubrzo venčao. U Torontu mu se rodio sin Aleksandar, a 1978. godine se sa porodicom vratio u Jugoslaviju. Tada je snimio neke od svojih najvećih hitova.

U februaru 1982. godine je održao svoj prvi solistički koncert u beogradskom Domu sindikata. Uprkos narušenom zdravstvenom stanju, 1987. godine je započeo turneju čiji je slogan bio „Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića“. Dom sindikata je bio pun dvadeset dana zaredom, a slično se dešavalo i širom Jugoslavije.

 U aprilu 1991. godine, kada je bio na vrhuncu slave, bolest ga je prikovala za postelju na VMA. Nije slušao savete lekara pa su oni govorili: „Mi ga oporavimo, a on kako izađe iz bolnice, ode pravo u kafanu.“

Poslednji nastup je imao 10. septembra iste godine u Podgorici. Posle sedamnaest godina borbe sa rakom prostate, bitku je izgubio 30. septembra. Sahranjen je na Centralnom groblju. Umro je slavan, voljen i siromašan. Uprkos tome što je mnogo radio, često je spavao na klupi jer nije imao novca za smeštaj.

Toma je uglavnom pisao autobiografske pesme, pevao je o neuzvraćenoj ljubavi, patnjama i kafani. Pevač Kemal Monteno mu je napisao numeru „Pesme moje“, a Bora Čorba hit „Umoran sam od života“. Družio je se sa najvećim intelektualcima svog vremena, Miroslavom Antićem i mnogim drugim.

Bio je veoma darežljiv pa je, posle svadbe na kojoj je pevao, honorar od 700 maraka poklonio cigančici koja je prodavala cveće. Ona mu je na sahranu donela venac od prirodnih ruža na kome je pisalo: „Tomo, moje detinjstvo te žali.“

Pesmu „Danka“ je posvetio čuvenoj spikerki televizije Beograd, Danki Novović. Njihov odnos se zasnivao na poštovanju, divljenju i platonskoj ljubavi.

Pesmu „Jelena“ je posvetio ženi svog brata, Jeleni Zdravković. Pošto su se Jelena i Novica posvađali, on je otišao u kafanu, napio se i sa Tomom napravio veliki hit koji su zapisali na salveti.

Numera „Za Ljiljanu“ je nastala dok je komponovao muziku za seriju „Doktorka na selu“. Tada je upoznao glumicu Ljiljanu Blagojević. Iako među njima nije postojala romansa, napisao joj je pesmu.

Glumio je pevača u dva filma: „Balkan ekspres“ (1983. godine) i „Bolje od bekstva“ koji je prikazan 1993. godine i u dve serije: „Doktorka na selu“ (1982. godine) i „Bolji život“ (1987. godine).

Toma Zdravković je bio čovek koji bi jednoga dana bio ekstremno bogat, a već sledećeg nije imao ni za hleb. Veruje se da kada je umro, nije imao para ni za sahranu, jer je navodno sve potrošio na poroke. Preminuo je 30. septembra 1991. godine u Beogradu, gde je i sahranjen na Centralnom groblju.

Na dvadesetogodišnjicu smrti u Gradskom parku u Leskovcu je otkriven njegov spomenik u prirodnoj veličini, a u selu Pečenjevce spomen ploča sa natpisom: “Dao sam vam svoju dušu”.

Foto: Shutterstock

Koliko sećanja staje u san? Koliko sećanja staje u pesmu? Koje su pesme veće od života?

Tajna odgovora na ova pitanja krije se u novom u filmu reditelja Dragana Bjelogrlića “Toma”, koji kao koproducenti zajednički potpisuju Željko Joksimović i Dragan Bjelogrlić.

Kako su nastale “Dotak’o sam dno života”, “Dva smo sveta različita”, “Ljiljana”, “Tužno leto”, i zašto je morao “dobro da se zaprlja” kada piše stih, opisali su scenaristi filma: Nikola Pejaković, Zoran Lisinac, Dragan Bjelogrlić i Maja Todorović.

Kako je Toma Zdravković volio, patio, bežao i ponovo se vraćao svojoj duši, dočarao nam je Milan Marić u glavnoj ulozi, dok je lik raskošne Silvane Armenulić poveren Tamari Dragičević.

Zatvoreno za komentare.