Smeh nije uvek zdrav

Nauka još uvek ne zna kako tačno dolazi do pretvaranja pozitivnih emocija u smeh.

 Foto: Shutterstock

Većinu našeg znanja o neurološkim funkcijama koje stoje iza smeha još uvek najviše čine rezultati proučavanja bolesti i poremećaja.

I kao što o mehanizmu smeha učimo putem proučavanja poremećaja, tako otkrivamo da određene karakteristike humora mogu biti rani znaci bolesti.

Jedan od takvih poremećaja je Pseudobulbarni Afekat (PBA). Ljudi koji pate od ovog sindroma imaju epizode nekontrolisanih izliva emocija poput plača, ili smeha. Uzroci mogu biti povreda glave, Alchajmerova bolest, Parkinsonova bolest, Multipla skleroza ili šlog.

Primećeno je da kod ovog poremećaja dolazi do prekida između frontalnih silazećih neuroloških puteva u moždanom stablu (koji kontrolišu emotivne porive) i neuroloških puteva i procesa koji kontrolišu facijalnu i emotivnu ekspresiju.

Jedna studija sprovedena 2016. godine otkriva da izopačen smisao za humor, promena smisla za humor i smejanje u nepriličnim situacijama mogu biti rani simptomi demencije. Mnoge porodice obolelih od Alchajmera svedoče da su još pre uspostavljanja dijagnoze kod svojih rođaka primetili promene u smislu za humor.

 Foto: Shutterstock

Još jedan poremećaj vezan za smeh je Gelotofobija – abnormalan strah od toga da vam se smeju, rugaju, da ćete biti ismejani i slično. Ovaj poremećaj baš zna da uzme maha i izazove ogromnu anksioznost i veoma jaku depresiju kada je doveden do ekstrema. Uzrok mogu biti i traumatični doživljaji iz detinjstva.

Snimci pokazuju da kod ovog poremećaja postoji veoma slaba povezanost između frontalnog i srednjeg temporalnog moždanog režnja, koji su još odgovorni i za procesuiranje i nadgledanje emotivnih stimulansa.

Frontalni režanj takođe je zadužen za tumačenje onoga šta nam drugi govore u svetlu društvenog i emotivnog konteksta. Upravo nam on omogućava da razumemo određene vrste humora poput ironije i sarkazma. Kod povreda frontalnog režnja i kod stanja poput autizma – kod kojeg dolazi do disfunkcije frontalnog režnja, ova sposobnost se gubi, tj. izostaje.

Na kraju krajeva da smeh ne mora uvek biti zdrav znaju svi koji su ikada gledali crtaće u kojima se zloće smeju karikiranim, lažnim, zlobnim smehom koji dolazi od naslade zlodelima i tuđim mukama. U realnom životu ljudi često veoma dobro prepoznaju psihopatski smeh upravo po osećaju koji on izaziva u nama, iako osoba govori dobronamerne stvari i na drugi način ne pokazuje zle namere. Ima nečega u smehu psihopata što nam instinktivno uliva strah i tu “intuiciju” treba slušati.

Srednji prefrontalni režanj, kao i delovi mozga zaduženi za sluh zaduženi su za suptilno razlikovanje pravog od lažnog, iskrenog od neiskrenog smeha.