Evo kako nastaju zvezde padalice

Onog trenutka kad Zemlja, krećući se oko Sunca, preseče putanju meteoroida, on ulazi u njenu atmosferu, burno sagoreva i pritom emituje svetlost, a pojava svetlog traga u atmosferi naziva se meteor odnosno, "zvezda padalica".

Ako je meteoroid bio dovoljno veliki, pa nije u potpunosti sagoreo u Zemljinoj atmosferi, on pada na tlo. Takvo nebesko telo naziva se meteorit.

Većina ljudi je videla da preko noćnog neba preleti nešto što izgleda kao zvezda koja pada. Reklo bi se da se jedna zvezda otrgla od ostalih i sručila na Zemlju. Ali to što vidimo u stvari je meteor.

Mada se izdaleka može učiniti da su meteori i zvezde slični, oni se zapravo veoma razlikuju. Zvezde su ogromne sjajne lopte gasa, koje izgledaju male jer su veoma udaljene.

Ali meteoroidi, koji tako blistavo plamte presecajući nebo, sastoje se od čvrstog materijala. Oni su obično komadi stene i metala ili leda, često ne veći od zrna pasulja, koji su se odlomili od komete ili asteroida.

Slično komadićima gline razbacanim oko dovršene skulpture, asteroidi su deo kamenog krša koji je preostao posle obrazovanja planeta bližih Suncu.

Jedna velika grupa asteroida obleće oko Sunca krećući se u prostoru između Marsa i Jupitera.

Kad se asteroidi sudare, što se dešava već milijardama godina, komadi kamenja lete na sve strane. Ti komadi, koji se zovu meteoroidi, nastavljaju da se kreću, jer u svemirskoj praznini nema trenja koje bi ih usporilo.

Veličina meteoroida može biti u rasponu od čestice prašine do devedeset metara u prečniku. Kad se kreću kroz svemirsku hladnoću, oni prolete pored Zemlje, tamni i nevidljivi.

Ali pri prolasku meteoroida pored Zemlje, ponekad ih uhvati Zemljina gravitacija. Neki od njih ulete u Zemljinu atmosferu brzinom od 30.000 do 220.000 kilometara na sat.

Dok se tipičan kameni meteoroid probija kroz vazduh, kamen i metal od kojih se sastoji sve više se zagrevaju. Toplota se razvija zbog trenja (kod spejs-šatla, posebne ploče štitile su brod i posadu od toplote).

Mali meteoroidi, kojih ima najviše, sagore padajući s neba. Oni u letu nakratko zablistaju, a zatim se, kad sagore i od njih ostane samo šljaka, ugase kao sveća.

Međutim, veći meteoroidi mogu da prežive prolazak kroz atmosferu i tada s neba pada kiša kamenja (godišnje na Zemlju padne oko 20.000 tona meteoroidnog materijala, ali najvećim delom u vidu fine prašine koja se ne vidi golim okom).

Sudeći prema vrsti stena koje su nađene u nekim meteoritima, nisu baš svi oni odlomci asteroida i kometa. Neki od njih su komadi Meseca ili delovi Marsa. Bar osam kamenova sa Meseca pojavilo se na Južnom polu (to kamenje je gotovo istovetno onom koje su sa Meseca doneli astronauti svemirskog broda "Apolo").

U dalekoj prošlosti, asteroidi su razbijali stene na Mesecu u koje su udarali, i razbacivali ih unaokolo po svemiru.

Zbog slabe Mesečeve gravitacije, to stenje je nastavilo da se kreće, pa je jedan deo stigao i do Zemlje. Na sličan način su i delovi Marsa završili na Zemlji kao meteoriti.