Upoznajte najmlađu Srpkinju koja se popela na krov sveta

Samo dva dana uoči svog 29. rođendana, Dolores Al Saleh je za nekoliko sati, na krovu sveta, prevalila put od neizmerne sreće do suočavanja s licem smrti.

Ekspedicija od 14 ljudi, gde je bilo Amerikanaca, Rusa i Kineza, trajala je 60 dana. U Nepalu je dobila vizu za Kinu, a onda su počele pripreme za uspon, koje su podrazumevale boravak u baznom kampu, odlazak, svaki put, na veću visinu, zbog aklimatizacije, spavanje u šatorima, privikavanje na hladan i razređen vazduh.

Hranili su se često improvizovano, kupali dva puta nedeljno u šatoru-kupatilu.

Nekoliko sati pošto je na najvišem vrhu planete – Mont Everestu, kao dosad najmlađa Srpkinja koja je na 8.848 metara nadmorske visine razvila srpsku zastavu i igrala od radosti – kamenite i opasno glatke, gotovo vertikalne litice zapretile su da je zauvek zadrže u vrletima himalajske planine.

– Doživela sam neizmernu lepotu i susret sa smrću na Mont Everestu – seća se ona tog 23. maja, kada je, posle tri godine intenzivnih priprema, uspela da ostvari san na planini koja je, kaže, godinama magično privlačila.

Dolores Al Šaleh, rođena u Amanu kao najmlađa od tri kćerke Palestinca iz Jordana i Srpkinje iz Niša, odrastala je, kako kaže, okružena peskom, suncem i pustinjom. Ali, Mont Everest je za nju postao više od romantičnog sna.

 – To je za mene bio izazov – ističe Dolores za "Serbian Times".

Tri godine su trajale pripreme za uspon, i podrazumevale su ne samo duge sate trčanja, plivanja, vežbi u teretani, alpinističkih treninga, osvajanje vrhova čije se visine mere hiljadama metara – Masale, Mera pika, Elbrusa i Kilimandžara, već i prikupljanje 65.000 dolara za ekspediciju.

Odvažnu i hrabru Dolores san o Mont Everestu odveo je do projekta “Održivi grad, Dubai”. Tu je ova mlada poslovna žena pronašla sponzora, s kojim se danas ponosi velikim poduhvatom i posvećeno radi na očuvanju naše planete. Ekspedicija od 14 ljudi, gde je bilo Amerikanaca, Rusa i Kineza, trajala je 60 dana.

U Nepalu je dobila vizu za Kinu, a onda su počele pripreme za uspon, koje su podrazumevale boravak u baznom kampu, odlazak, svaki put, na veću visinu, zbog aklimatizacije, spavanje u šatorima, privikavanje na hladan i razređen vazduh. Hranili su se često improvizovano, kupali dva puta nedeljno u šatoru-kupatilu.

– Uspon na Mont Everest počela sam pola sata posle ponoći, sa visine od 8.300 metara. Nadala sam se snegu, ali dočekao me klizavi kamen na preterano strmim liticama. Bilo je ledeno, duvao je vetar, i često sam zastajala kako bih isplanirala korak koji me neće odvesti pravo u provaliju – opisuje hrabra devojka.

U tim trenucima, kaže, još nije znala da je ova godina bila najsmrtonosnija na Mont Everestu od 2015. Odabrala je da se uspinje težom, severnom stranom. Na vrh je stigla u 10 sati pre podne:

– Bio je to najlepši trenutak mog života. Pomislila sam: Pa ja sam na krovu sveta! Razvila sam, presrećna, srpsku i jordansku zastavu i zastavu sponzora, slikala se, ali kad sam pokušala da skinem rukavice, odmah su mi se pojavile promrzline. Temperatura je bila minus 38 stepeni. Osećaj je bio čudan. Razređen vazduh, visina, temperatura, činili su da telo naprosto gori. Pročitala sam negde da na vrhu Mont Everesta telo troši hiljade kalorija – kaže Dolores.

Sa krova sveta, kaže ona, planine izgledaju kao neke razbacane kućice, ali on je mali za sve one koji bi da ga osvoje, pa je, posle dugih sati hoda, već nakon 10-15 minuta morala da počne da se spušta. Nije ni slutila da će, posle kratkog vremena, sreća početi da se pretvara u stravu:

– Uspon je trajao devet i po sati, a spust dan i po! Kramponi su proklizavali na kamenu, kretali smo se strahovito sporo, ostala sam bez vode, počeo je da me obuzima umor… Kada smo se spustili na 8.500 metara, ugledala sam ispred sebe čoveka kako pada. Bio je privezan na konopac, učinilo mi se da se onesvestio. Počela sam da dozivam pomoć, ali mi je vodič rekao da je čovek mrtav. Bio je to Austrijanac od oko 65 godina. Prizor je bio stravičan, ali nismo imali kud nego da nastavimo, svi smo prolazili pored tog beživotnog tela, kome više niko nije mogao pomoći. Taj prizor kao da je iz mene isisao sav život – priča Dolores

Snaga ju je ubrzano napuštala. Na 8.100 metara umor ju je potpuno savladao. Ugledala je nečiji šator, uletela unutra i sručila se.

– Verovatno bi to bio moj kraj da uz mene nije bio vodič iz ruske ekspedicije Aleks Abramov. On mi nije dao zaspim, drmao me je, budio, a ja sam zapadala u san. Nisam mogla ni ruku da podignem. Srećom, tu je bilo nešto hrane, plinska boca, uspeo je nekako da me oporavi i krenuli smo dalje. Ujutro 24. maja stigli smo na 7.200 metara, i tu je, srećom, bio i ruski lekar, koji me je pregledao i pružio prvu pomoć.

Svoj 29. rođendan, 25. maja, dočekala je na visini od 6.400 metara:

– Tada sam osetila rebro, ispostavilo se da je slomljeno, ali posle svih muka, to mi i nije delovalo tako strašno. Tek tada sam se javila porodici i prijateljima. Nisam htela da ih zovem ranije, da im ne probudim nadu, a da onda nestanem – kaže Dolores, dodajući da je bila srećna što je živa.

Osvajanje Mont Everesta za Dolores Al Šaleh završilo se srećno. Ovom hrabrom devojkom ponose se i njena porodica i obe njene domovine. Ona, međutim, nije zamrzela Mont Everest. Naprotiv.

- To iskustvo me je promenilo zauvek. Živim za svaki dan, privlače me ljudi koji gaje strast prema nečemu i razmišljaju pozitivno. Možda bih se vratila na Mont Everest, ali ne sada – zaključuje Dolores Al Šaleh.