Nije znala da je slepa dok nije krenula u auto-školu!

Priča Karoline Kejsi nikoga nije ostavila ravnodušnim. Ova devojka iz Irske odrasla je i nije bila svesna svog velikog hendikepa, sve do jednog važnog dana u životu. 

„Dok sam odrastala, nisam mogla ni da pretpostavim da nešto nije u redu sa mnom. Jesam nosila naočare i bila nespretna, ali u školi sam bila uspešna kao i svaki prosečan učenik. Nisam ni sanjala da sam zapravo slepa. To sam saznala slučajno kad sam napunila 17 godina. Bila sam kod očnog lekara i usput mu pomenula da bih da polažem test za vozačku dozvolu. Iznenadio se i odmah pitao moje roditelje zašto mi nisu rekli istinu - da imam genetski poremećaj koji uzrokuje trajni gubitak vida. Neću moći da polažem vožnju, ni te godine, ni nikad.

To je bilo pre skoro tri decenije. Možda nisam položila vožnju, ali nisam dozvolila da me gubitak vida usporava. Izgradila sam karijeru kao savetnik u menadžmentu i sada živim sa suprugom i njegovom decom. Poslednjih 15 godina posao mi je da što više govorim o ljudima sa hendikepom. Jedan video u kom govorim o tome koliko je važno da ljude sa hendikepom ne zanemare u biznisu videlo je preko milion ljudi, jer milijardu nas na planeti imamo neki hendikep.

Ispostavilo se da su roditelji znali za moje stanje od kada sam imala šest meseci, od dijagnoze. Pratili su sve, ali nikada mi nisu rekli. Zato me ljudi često pitaju jesam li zbog toga ljuta na njih, ali nisam. I nikad nisam preispitivala njihovu odluku. Sećam se samo kako je mama plakala, dok mi je sve priznavala. Čini mi se da je bila slomljena što nije duže mogla da me čuva od stvarnosti. A ja nikako nisam mogla da prihvatim tu novost. Do tada sam 17 godina živela kao svako normalno dete.

Jeste da sam se oduvek snalazila kako sam znala, ali tek su mi vremenom stvari postajale jasne. I dalje vidim samo obrise i lica sasvim izbliza, ali dalje od pola metra, čak i sa naočarima, sve mi je mutno. Shvatala sam potom zašto me je strah kad ulazim u prostoriju punu ljudi - jer nisam mogla da vidim ko su oni, shvatala sam zašto sam tako loša u sportu i zašto bih se upilijila u ekran kad bih gledala TV. Ali bilo mi je neprijatno da označim sebe kao osobu sa hendikepom, pa ni na studijama ni na poslu potom, ni sa kim nisam pričala o mom stanju. Samo sa starim prijateljima.

Sve se promenilo kad sam imala 28 godina. Bila sam spora u poslu i konačno sam rešila da kažem svima istinu. Šef je prihvatio moje stanje i to je promenilo sve. Potom sam počela da u jednoj neprofitnoj organizaciji podižem svest o osobama sa invaliditetom. I ne stajem. I dalje radije ne tražim pomoć sem ako baš ne moram, ali našla sam balans između snage i ranjivosti.“