Bizarni razlozi zbog kojih su žene u Srbiji i svetu optuživane da su veštice

Od Biblije, preko srednjeg veka i potom čuvenog Salema, žene su kroz istoriju mučene, ubijane, spaljivane na lomači zbog uverenja da se bave veštičarenjem. Ni u Srbiji nije bilo mnogo drugačije, i to do pre manje od dva veka, a razlozi su bili krajnje bizarni.

Veštice, koje se prvi put pominju još u Bibliji kao one koje šapuću magiju, od 13. veka se povezuju sa demonskim i sa iskušenjima od kojih treba bežati. U vreme inkvizicije mnoge optužene žene pod teškim mukama priznaju da su u dosluhu s đavolom, kada i počinje lov na veštice, zahvaljujući zloglasnom traktatu „Veštičji čekić“.

U jeku borbe protiv jeretika, prvo veliko spaljivanje veštica bilo je 1482. godine u Sevilji, a od 1500. do 1660. pogubljeno je preko 80.000 ljudi, od kojih su 80 odsto bile žene.

Ipak, ono što se 1692. desilo u mestašcu Salem u američkoj državi Masačusets, čini se, prva je asocijacija na reč „veštica“. Tada je 19 ljudi osuđeno na smrt, i to verovatno zbog dečje mašte, koju su rasplamsale priče o magiji crne sluškinje Tutube s Barbadosa. Nekoliko devojčica i devojaka je dobilo napade vrištanja, grčile su se u snu, glasno smejale bez razloga, gole plesale u kolu u šumi, izvijajući se u grčevima, nakon čega su padale ukočene. Salem je obuzela histerija i bilo ko je mogao biti proglašen vešticom.

Ovo su neki od razloga zbog kojih su žene optuživane da su veštice:

- Za početak, bilo je dovoljno da ste žena. Oduvek se verovalo da su one sklonije grehu.

- Potom, da ste siromašni: oni koji su morali da mole za pomoć i prose optuženi su za veštičarenje.

- Ako biste u to doba bili bogati i nije vam trebao muškarac da vas izdržava, verovatno ste bili veštica.

- Da ste živeli u Salemu u to vreme i imali drugarice, bili biste optuženi za veštičarenje jer su se žene u grupi bez pratnje muškarca sigurno sastajale da bi obožavale đavola.

- A ako biste imali mladež, naročito na nekom „sumnjivom“ mestu, to je bio znak da vas je dodirnuo sam đavo, ali i ako biste varale muža ili dotakle mrtvu svinju.

Tek kada je stihija u Salemu prošla, sama od sebe kako je i počela, sudije su priznale da su pogrešile i da su žene bile nevine.

U Srbiji su veštice proganjane sve do pre dva veka, pod optužbom da u sebi imaju đavolski duh, da noću izlaze iz groblja i more decu i hrane se ljudskim srcima i džigericom. Pravoslavna crkva nije imala svoje inkvizitore kao katolička, već je narod sam među sobom tražio veštice i vračare kako bi se odbranio od pomora stoke i dece, nerodnih godina, poplava, zemljotresa i gladi.

Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je između dve vatre. U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica.

Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što se u to vreme desilo i sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole. Postoji priča da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljaci požalili da im jedna baba mori decu. Buljubaša je batinao babu, ali i njene drugarice koje je ova u očajanju optužila da su takođe veštice. Batinama su bile izlečene od veštičarenja, a za trud buljubaša je dobio novčanu nagradu.

Takođe, knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu zato što je veštica. Taj događaj pokazao se kao presudan jer je knez, koji je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane, tada presekao i zabranio Srbima da tuku žene.

Krajem 20. veka neopaganizam ponovo cveta, pa se sa obožavanjem starih bogova i prirode vraća i veštičarenje, što na Zapadu postaje gotovo trend. Ipak, moderne veštice ne piju krv i ne jašu metlu, već se za njih kaže da svoju ljubav prema prirodi i životinjama pokazuju kroz vegetarijanstvo i posvećenost feminizmu.