Dok se kod nas o metrou samo govori, oni u svetskim metropolama prestali su da budu samo deo saobraćaja nego prerastaju u prava umetnička dela.
Često nepravedno povezivane sa prljavštinom i bukom, metro stanice itekako mogu biti izvanredni primeri moderne arhitekture.
Kad se stanovnici ovih gradova voze u svojem ili iznajmljenom automobilu, oni su zapravo na gubitku – propuštaju da na putu do posla i nazad budu deo street arta koji bi se bez problema mogao naći čak i u muzejima.
Izgled postignut na ovim metro stanicama još je impresivniji kada se razmotre svi izazovi jedinstveni za podzemnu arhitekturu. Arhitekte moraju pratiti strukturni integritet zidova, cirkulaciju vazduha, prekomernu vlagu i još mnogo drugih problema. Njihovo održavanje je još jedna poteškoća sa kojom se gradovi često susreću.
Grand Central Terminal u Njujorku predstavlja pravi “grad u gradu”, razvijen 1913. godine sa 49 hektara cementa, čelika i krečnjaka. Još 1998. godine, velikom restauracijom vraćen je nekadašnji sjaj ovoj metro stanici.
“Metro stanica duhova”, kako je mnogi zovu, nastala je 1904. godine ali je van upotrebe od 1945. Od skoro je ponovo otvorena, ali samo za turističko razgledanje, uz pratnju vodiča. Na taj način uspevaju da očuvaju autentičnu industrijsku tehnologiju tog doba.
Foto: Flickr
U ovoj metro stanici prisutna je maštovita kombinacija Art-Dekoa, modernog stila i mozaika iz Sovjetske ere.
Fotografija ove metro stanice mogla bi da se nađe u rečniku pored prideva – “futuristički”. Plafon izgrađen od modernih svetlosnih kutija zaista nije prizor koji se viđa često.
Praška A linija, u samom srcu grada, ima stanicu koja se izdvaja višebojnim zidovima i svetlećom, savremenom instalacijom.
Od zidova ove metro stanice zastaje dah. Boje se menjaju od crne, preko zlatne, do plave, simbolišući svet ispod nivoa mora. U podzemnoj sali dominira Crater de Luz, veliki konus koji prolazi kroz svaki nivo stanice sa svetlima Roberta Vilsona.
U međuvremenu, na prvom spratu, ruševine gradskih zidina iz aragonske ere integrisane su u arhitekturu između brojnih stalnih umetničkih instalacija.
Foto: Flickr
Zidovi ove metro stanice podsećaju ni manje ni više nego na – pećinu. Otvorena je 1998. godine, a još zbog jednog elementa je posebna – zbog osvetljenja prečnika od po 3,8 metra, koje širi plavu, crvenu i žutu svetlost kroz prostor, a rad je umetnika Ingoa Maurera.
Stvorena je 1994. godine od strane belgijskog strip-umetnika, Fransoe Šuitena, za proslavu dvestagodišnjice Nacionalnog muzeja umetnosti.
Ideje Žila Verna (posebno kad je “Nautilus” u pitanju) su mnogo uticale na finalni izgled ove metro stanice. Bakar je materijal koji Arts et Métiers ozdvaja od ostalih pariskih stanica.
Ime je osmišljeno u čast radnicima mlade Komsomolske lige koji su pomogli da se izgradi prva linija ruskog metroa davne 1935. godine.
U zdanju se nalaze mramorni zidovi sa zlatnim mozaicima, kristalni lusteri, skulpture istorijskih ruskih lidera i važne scene iz ruske istorije.
Poznatija kao “plava platforma”, ukrašena je biljnim i cvetnim motivima koji na trenutke deluju vrlo realistično i kao da se penju uz zidove neke prave pećine ili stene. Smirujuća plava boja je vrlo dominantna, a izabrana je kao kontrast haotičnom gradu.
Jedna deo T-Centralena je posvećen radnicima bez kojih metro ne bi postojao. Ovo je prva metro stanica u Švedskoj u koju je umetnost zakoračila, a nakon nje, to se dogodilo u još mnogim stanicama ove zemlje.