Do kojih zaključaka se došlo 30 godina nakon černobiljske katastrofe

Sve do 19. veka područje uz reku Pripjat na granici između Ukrajine i Belorusije je bilo prepuno močvara i šuma, a kako to obično bude, ljudi su to uništili. Spalili su šume kako bi napravili mesto za pašnjake, deo su posekli, a do sredine 20. veka ta industrija je polagano utihnula, ali pošumljavanje je donekle osvežilo regiju. Međutim, 26. aprila 1986. dogodila se katastrofa u nuklearnoj elektrani i proširila radijaciju delom severne hemisfere.

Foto: Shutterstock

Iz šireg područja oko mesta katastrofe evakuisano je više od 300 hiljada ljudi (Ekskluzivna zona), a sama elektrana zatvorena je u veliki betonski sarkofag. No naučna zajednica podeljena je oko toga šta se događa s tom zonom nakon što su je ljudi napustili.

Deo naučnika tvrdi da je biljni i životinjski svet mutiran i bolestan. S druge strane, nova istraživanja pokazuju da se biljni svet obnovio, a onaj životinjski je raznolikiji nego pre nesreće. Radi se o živom eksperimentu koji nam pokazuje kako bi svet izgledao kada ne bi bilo ljudi. 

Izloženost radioaktivnom stroncijumu, jodu, cezijumu i plutonijumu nesumnjivo je štetna, a to potvrđuju i istraživanja koja pokazuju da izloženost rezultira većoj verovatnoći pojavljivanja raka i ostalih bolesti štitne žlezde. Ljudi koji su radili na mestu nesreće neuporedivo češće oboljevaju od leukemije i ostalih tipova raka. No J-131 ne zadržava se predugo. 

"Brzo nestaje. Govorimo o nedeljama nakon nesreće", priča ekolog Džim Bizli koji već godinama proučava Ekskluzivnu zonu i dodaje: "Životinje u Černobilu danas nisu izložene štetnim materijama."

Foto: Shutterstock

Naravno, ne možemo da generalizujemo jer je šuma zapadno od elektrane izložena radijaciji, pocrvenela je i uvenula pa i danas nosi naziv Crvena šuma. Ali šta je sa ostatkom zone? Neke ranije studije pokazale su smanjenje broja ptica, insekata i većih sisara. U Crvenoj šumi gotovo je nemoguće čuti pesmu ptica, a to tvrdi i ekolog Anders Moler koji Černobil proučava od 1991. i dodaje da samo po aktivnosti ptica možete saznati puno o nivou radijacije na tom području. 

Moler i njegov saradnik Timoti Muso već godinama vode evidenciju o populaciji unutar životinjskog sveta i ubeđeni su da su uticaji ionizujuće radijacije pogubni za sve žive organizme. 

Ali neka druga istraživanja pokazala su drugačije rezultate. Jedno sprovedeno još devedesetih pokazalo je da radijacija nije uticala na glodare, a 20 godina kasnije međunarodni tim istraživača otkrio je da se broj losova, jelena i veprova nije promenio, ali u isto vreme, otkrili su i da se broj vukova značajno povećao, i to čak sedam puta. A broj svih vrsta se povećao u prvoj deceniji nakon nesreće. 

Jedno od objašnjenja je to da se životinje razmnožavaju brže nego što ih radijacija može ubiti. 

Foto: Shutterstock

"Ako je 10 posto populacije pogođeno - ne kažem da jeste, ali u slučaju da jeste - u većini situacija to bi izazvalo pad broja. Mali nivo smrtnosti ne bi bila dovoljna da se manifestuje u populaciji", govori Bizli. A možda uginu i pre nego što ih skončaju mutacija ili rak jer većina životinja ugine u prvim mesecima života, a one koje odrastu, ne požive duže od nekoliko godina. Rak je, s druge strane, bolest kojoj treba vremena da se razvije. 

No tokom godina promenila se i metodologija pa se danas koriste mirisni mamci koji privlače životinje koje, ipak, aktiviraju kamere koje ih snimaju i daju uvid ne samo u broj već i stanje životinja. 

Ta istraživanja su pokazala porast broja vukova, rakuna, veprova i lisica, a medvedi su nakon nesreće rekoloniziovali Ekskluzivnu zonu. Ukratko, manje ljudi, više životinja. 

No stvari nisu tako jednostavne jer izostankom ljudi možda dolazi do porasta broja životinja, ali ne smemo da zaboravimo uticaj radijacije na ekosistem, tačnije, neprirodno bujanje života, što može dovesti do narušene ravnoteže. Deo problema je i to što niko ne zna o kom nivou radijacije uopšte govorimo. Neki tvrde da su radionuklidi zarobljeni u tlu, dok drugi drže da ih životinje raznose na druge lokacije. 

Foto: Shutterstock

Sa svim tim na umu, prilično je jasno da je zonu vrlo teško proučiti. U Crvenoj šumi četinari su zamenili listopadna drveća otpornija na radijaciju, ali njihovo lišće ima slabiju kiselost i to menja mikroorganizme koji tamo žive. 

"Promijenili ste ekosistem. Ne govorimo samo o radijaciji. Postoje i drugi faktori", objašnjava Bizli.

Sve su ovo bitne teme jer Ekskluzivna zona je posebna. Postoji samo nekoliko mesta na kojima su ljudi nekad živeli, a dva mesta su radioaktivna - Černobil i Fukušima. To je bitno ako verujemo da će nuklearne elektrane jednog dana pridonositi stvaranju energije bez pogoršavanja klimatske krize. Nuklearne elektrane su, uslovno rečeno, zeleni izvor energije. 

Isto tako, Černobil je bitan za klimatske promene jer dva požara 2015. koja su zahvatila Ekskluzivnu zonu, ponovno su dovela do širenja radioaktivnih čestica delom Evrope, a klimatske promene povećavaju mogućnost novih požara pa ovo nasleđe ostaje problem i dan danas. 

Ne zaboravite to dok gledate epizode nove hit serije "Černobil" i razmišljate o tome kako je ova katastrofa daleko iza nas.