Radio do 90. godine kako bi pomogao da se siromašna deca školuju

Sudbine i herojska dela nekih ljudi prevazilaze njihovo zemaljsko postojanje, a dela koja su učinili za života, govore o njihovoj veličini više od svake reči koja je o njima izrečena.

Foto: YouTube/printscreen

Ovde ne govorimo o zadužbinarima i ktirorima koji poseduju milione, već o onim malim ljudima, koji mukotrpnim radom izdržavaju sebe i svoju porodicu, ali su ipak, iako i sami skromnih, slobodno rečeno, mizernih primanja, odlučili da dobar deo svoje zarade ostave i onima kojima je pomoć možda i najpotrebnija – deci.

Ime Bai Fang Li, vozača rikše iz kineske provincije Hebej, ostaće upisano zlatnim slovima u srcima preko 300 đaka, pošto je, počeviši od svoje 74. pa sve do 90. godine života, u svrhu njihovog školovanja, darivao nekoliko hiljada juana, od čega samo 5.000 juana na dan kada se po penzionisanju vratio u svoje rodno mesto, Tijađin.

Naime, on se 1987. godine vratio u Tijađin i prvo što je primetio, bila je gomila dece koja su mukotrpno radila na poljima rodnog mesta. O tome je pričala njegova ćerka, koja je rekla da je njen otac nakon toga, odlučio da čitavu svoju ušteđevinu pokloni školi.

“Pitao je zašto deca ne idu u školu. Tada mu je naša rodbina rekla da su deca suviše siromašna da bi sebi priuštila školarinu. Moj otac je bio suviše zabrinut, zbog čega je odlučio da pokloni 5.000 juana (danas oko 650 eura) školi u našem mestu. Za njega je to bilo sve što je imao u tom trenutku”, rekla je novinarima Bai Đi Feng.

Iako su se ona i njena braća protivili očevoj odluci, Bai Fang Li se u 74-oj godini života, vratio na posao i počeo je da rikšom prevozi putnike i robu. Sav novac koji bi zaradio, čuvao je i davao deci za školovanje.

Da bi sakupio što više novca, on je jeo jednostavnu hranu i nosio je odbačenu, već iznošenu odeću.

“U to vreme je izlazio u zoru i nije se vraćao sve do mraka. Zarađivao je dnevno od 20 do 30 juana i sve je to pažljivo stavljao na isto mesto po dolasku kući”, dodala je njegova ćerka.

Razlog zašto se on odlučio na ovakav korak, ležao je u činjenici da je bio nepismen i verovao je da bi nove generacije mogle da promene svoju, ali i sudbinu sveta na bolje kroz obrazovanje.

U toj nameri je bio toliko rešen, da je čak odlučio da se preseli tik uz železničku stanicu u rodnom mestu i to samo da bi mogao da danonoćno bude na usluzi klijentima.

Nakon osam godina od početka ove plemenite akcije, Bai je rešio da osnuje fond za podršku obrazovanju uz pomoć zajmova. Jedan od zaposlenih, Ksu Ksuigang, opisao je sa koliko entuzijazma i ljubavi je Bai donosio novac u fond.

“Nikada nije zaboravljao da preda novac školama. Svaki put kada bi dao novac, osećao se srećno i govorio je kako je ponovo završio svoju misiju”.

Sa skoro 90. godina, 2001., Bai se poslednji put dovezao rikšom u srednju školu u Tijađinu, kako bi im doneo novac. Kolektiv škole, kao i učenici, plakali su, nakon njegove izjave kako više ne može da radi.

Tokom skoro dvadeset godina, uspeo je da prikupi skoro 350.000 juana, odnosno, 46.000 eura po današnjem kursu.

Nažalost, Bai nije stigao da se odmori od napornog humanitarnog rada, pošto je preminuo 2005. godine, od karcinoma pluća.

O njegovom životu i radu snimljena je i reportaža koja je emitovana na Kineskoj centralnoj televizij i to u seriji od dvadeset priča o ljudima koji su dirnuli srca Kineza.