Roditelji u Japanu odgajaju decu koja su poslušna i nikad ne histerišu – evo u čemu je tajna

Mladi Japanci starije ljude ne smatraju dosadom, već izvorom mudrosti. Zauzvrat, stari ne viču na mlade i ne kritikuju ih, već im prenose njihovu mudrost.

Foto: Shutterstock

Japan je zemlja kojoj se mnogi dive iz nekoliko razloga, a jedan od najjačih je način odgoja dece.

Karakter naroda Japana ne prestaje da zadivi čitav svet. Svi smo imali priliku čuti koliko su uporni, uporni, kako ni u kom slučaju ne gube pribranost i smisao za komunikaciju. Poznati su i po poštovanju drugih i izuzetno napornom radu.

Takvi su jer su takvi bili kao deca, a takvi su bili i deca jer su ih tako učili.

Deca iz Japana jako se razlikuju od dece sa Zapada. Umereni su i lepo se ponašaju, slušaju roditelje, nikad ne histerišu i ne napadaju. U čemu je tajna?

Japanci izuzetno cene porodične veze

Bliski odnos između članova porodice različitih generacija nešto je što, između ostalog, čini Japance tako posebnim.

Ova veza između starih i mladih temelji se na dubokom saosećanju i uzajamnoj brizi, što se, nažalost, ne može videti nigde drugde u svetu. Stari ljudi u Japanu smatraju se izvorom mudrosti i zaslužuju posebnu pažnju i poštovanje.

S druge strane, stari ljudi imaju puno strpljenja i ljubavi prema mladima. Drevni Japanci deluju kao mentori, a ne kao kritičari i krvnici. Tu leži ključ međugeneracijske harmonije.

Japanci cene i poštuju svu svoju rodbinu. U isto vreme, oni imaju vrlo stroge granice. Na primer, smatra se neprihvatljivim da bake i dede odgajaju unuče jer roditelji nemaju dovoljno vremena.

Porodične veze u Japanu nisu zasnovane na „razmeni usluga“, već na verovanju da sve na ovom svetu ima svoje mesto.

Foto: Shutterstock

Razumevanje roditeljstva

Većina japanskih porodica veruje da se roditeljstvo treba temeljiti na osetljivosti i razumevanju. Podizanje glasa na dete u Japanu jednako je svim ostalim, oštrim kaznama.

Roditelji u Zemlji izlazećeg sunca veruju da izbegavajući kaznu zapravo uče svoju decu kako da se povežu sa svetom i poštuju tuđa osećanja.

Ako detetu nije dobro, mama i tata kažnjavaju ga pogledom ili gestom neodobravanja. Na taj način pokazuju da je takvo ponašanje neprihvatljivo.

Fraze poput „povreditćete je/ga“ ili „naudićete sebi“ koriste se za ukazivanje na loše ponašanje i posledice, i ne samo to.

Isto pravilo vredi i za slučajeve. Na primer, ako dete razbije igračku, roditelj će reći “pogrešili ste”, a ne “razbili ste igračku”. Japanci ističu važnost dela, a ne funkcionalnost predmeta.

Zato deca od malih nogu uče da budu svesna svega u svakoj situaciji i vode računa o svemu oko sebe.

Foto: Shutterstock

Najveća tajna je – slobodno vreme

Japanci svoje slobodno vreme provode s decom. Učenje ne smatraju zasebnom aktivnošću, već sve rade zajedno. Najvažnije im je izgraditi čvrstu vezu s decom.

U Japanu je vrlo retko da majka upiše dete u vrtić ako nije napunila najmanje tri godine. Japanke svoju decu vode bukvalno svuda, jer veruju da takva fizička bliskost stvara duboke i čvrste veze.

Oni takođe veruju da majčina blizina smiruje dušu deteta. Majke u Japanu vode računa o tome da puno razgovaraju sa svojom decom.

Veza s ocem, bakom i dekom je vrlo sličan. U Japanu porodice redovno zajedno ručaju i večeraju, razgovaraju i pričaju jedni drugima šta im se dogodilo tokom dana.

Ove porodične priče za stolom često se ponavljaju, pa se detetu usađuje osećaj pripadnosti i identiteta, kao i važnost verbalne komunikacije.

To je glavni razlog zašto deca iz Japana ne prave scene. Odrastaju u okruženju u kojem je mogućnost neprijatnih iznenađenja svedena na minimum i ljubavi im nikad ne nedostaje.

Postaju svesni da postoji naredba koju treba slediti, kao i da svaka osoba ima svoje mesto i ulogu. To im smiruje um, čini ih ljubaznima i pomaže im da shvate da nema potrebe za agresivnim izražavanjem emocija.