Iz Španije: U karantinu smo već nedeljama, evo kako nam je

Više ni dvoje ljudi nije moglo da izađe istovremeno, a psi kao da su 'dobili na lotou' jer s njima smete u šetnju. Na društvenim mrežama zato sad dele fotografije iscrpljenih pasa. Ovo su neke izjave blogerke u Španiji iz karantina.

Foto: Shutterstock

Novinarka Elizabet Benet ove godine se iz SAD-a odselila u Barselonu gde su na snazi slične mere karantina i samoizolacije kao i kod nas, s tim da je kod njih mnogo više obolelih pa je još pre dva nedelje uveden takozvani potpun karantin i ljudi van smeju samo sa dozvolom, a ulice su prepune policije.

To naravno nije ono što je Benet zamišljala da je očekuje u Barseloni, no privikava se na tu novu situaciju. A stvari, tvrdi, ipak postaju bolje.

Za Huff Post je napisala kako je sada u Španiji kako se nosi s onim što muči mnoge širom sveta poslednjih dana - izolacijom. Prenosimo njen tekst u celosti:

"Kad sam se ovu jesen tek doselila u Barselonu, mislila sam da me čekaju večeri ispunjene izletima na plaže i ispijanjem vina - nikako nisam mogla ni zamisliti da ću dane provoditi u svom stanu i izolaciji zbog virusne pandemije.

U nedelju, 15. marta španska vlada je najavila dvonedeljnu izolaciju svih građana zbog zaustavljanja širenja koronavirusa. Javnosti je naređeno da ostanu kod kuće, osim ako im treba osnovna hranu ili lekove.

Škole, univerziteti, restorani, kafići, svi objekti i javne površine zatvoreni su.

Španci su vrlo druželjubivi, a zahvaljujući toploj klimi većinu vremena provode na otvorenom. Tokom cele godine u mom kvartu su kafići otvoreni po celu noći i ljudi sede na terasama. 

Foto: Shutterstock

Svakog jutra i poslepodneva, tačno kao prema satu, gomila dece se okuplja pred školom gde pričaju, jedu kolače i zajedno igraju igrice na telefonima

Prošlog ponedeljka je, prvi dan službene karantina, grad izgledao skroz drugačije. Čudno je bilo videti potpuno praznu gradsku plažu, no puste ulice su bile još čudnije. Većina ljudi imala je zaštitne maske i rukavice.

U velikom supermarketu dočekao me čuvar koji je pazio da u redu ljudi stoje 'jedan po jedan', što sam do tad videla samo u ekskluzivnim noćnim klubovima. Otišla sam i u apoteku gde su kupci lekove uzimali kroz malu rupu na staklu.

Prva nedelja karantina bio je jako težak. Situacija je brzo eskalirala, a svi su se planovi odgađali - uključujući i posetu mojih roditelja i zabavu za predstojeće praznike - a meni su dani prolazili u iščekivanju 'Dnevnika'.

Opsesivno sam čitala vesti pokušavajući shvatiti šta se dovraga događa i kad će se to završiti. Pomisao da ću dugo biti u stanu bila budila mi je osećaj klaustrofobije i čak je i ispijanje vina u pidžami brzo izgubilo draž. 

Kako se prva nedelja bližila kraju, vlada je na još dve nedelje produžila opšti karantin i dodatno pooštrila pravila nadzora te je građanima podelila papire koje moraju nositi sa sobom ako izlaze, s objašnjenjem gde idu i zašto. 

Činilo se da su stvari postale još ozbiljnije i stalno sam se podsećala da što su mere strože, pre će biti bolje. Prisutnost policije vidno se povećala i više nije ni dvoje ljudi istovremeno moglo izaći iz jednog doma.

Psi su, međutim, 'dobili na lotou' jer je svima koji imaju pse dopuštena šetnja - pa se po društvenim mrežama dele fotografije iscrpljenih pasa. Jednog je čoveka policija tako zaustavila dok je šetao - kozu.

Foto: Shutterstock

Ipak, druge nedelje su stvari postale malo lakše. Postavila sam alarm za 8 ujutro svakog radnog jutra da pre posla odradim HIIT vežbe ili jogu. Veliki sam zagovornik ležernije udobne odeće ali kad se mesecima ni ne oblačite dobro se malo srediti i kad nema potrebe.

Večeri smo počeli da ispunjavamo telefonskim pozivima porodici, online druženjima s prijateljima, kvizu u pabu preko Zoom aplikacije. Mislim da nisam od kad sam došla u Španiju više bila u kontaktu s tolikim brojem prijatelja.

Iako internet može sugerisati da je ovo savršeno vreme za početak s čitanjem neke nove knjige, užurbani online život je mnogima zanimljiviji pa nema smisla na sebe vršiti pritisak da sad vreme moramo produktivno iskoristiti.

Život je i dalje prilično 'brz' iako su ljudi po celi dan kod kuće i dovoljno je suočiti se s trenutnom situacijom, ne treba vam dodatni izazov.

Polako, ali sigurno, prestala sam da razmišljam o paralelnoj stvarnosti i onome šta bi radila da se ovo nije dogodilo. Svakako mi nedostaje stari život, ali se iznenađujuće dobro privikavam i na ovaj. Ljudi pričaju o 'novoj normali' i to stoji, nekako čovek uspe da se prilagodi.

A kad mi je sve drugo loše, jedva čekam 20:00 kad cela ulica izađe na balkone i tapše u znak solidarnosti s medicinskim radnicima. Kako dani prolaze ljudi sve više tada i i plešu, pevaju, puštaju muziku i trube iz automobila.

A to mi je i svakodnevni podsetnik na to kakva će se luda žurka održati jednom kad sve ovo napokon završi."