Zašto pojedini ljudi još uvek ne veruju u globalno zagrevanje

U svojoj suštini poricanje klimatskih promena je sukob između činjenica i vrednosti. Ljudi često negiraju klimatske promene iako su zapravo svesni njihovog postojanja. No, priznavanje klimatskih promena istovremeno znači i prihvatanje činjenica, a zabrinutost zbog klimatskih promena uključuje povezivanje tih činjenica s vrednostima. 

 Foto: Shutterstock

Briga za štetne posledice klimatskih promena u svetu podrazumeva jasnu povezanost naučno utemeljenih činjenica i ličnih uverenja ljudi, piše ScienceAlert. 

Poricanje se događa u slučaju kada nauku tumačimo na pogrešan način i umesto da dignemo glas protiv klimatskih promena, gnušamo se nad samom pomisli da je globalna klimatska kriza deo naše stvarnosti jer se činjenice ne podudaraju s našim ciljevima. 

Postoji mogućnost da je ideja klimatskih promena pretnja našem pogledu na svet ili pak strah od reakcije društva i promena do kojih bi doveo postupni prelazak na gospodarstvo s niskim nivoom emisija štetnih gasova. 

Nezavisno od razloga zašto u njih ne verujemo, klimatske promene postaju neugodna istina koju je lakše odbaciti nego se s njome suočiti. 

Negiranje stvarnosti 

Sigmund Frojd svojevremeno je opisao negiranje stvarnosti kao aktivan mentalni proces i "način spoznavanja nečega što je potisnuto". 

Ovakvo razumevanje spomenutog fenomena jasno upućuje na razliku između poricanja i neznanja, nerazumevanja ili pukog neverovanja. Poricanje klimatskih promena istovremeno obuhvata svesnost o užasavajućoj stvarnosti i mehanizam samoobrane usmeren protiv nje. 

 Foto: Shutterstock

Savremeni socijalni psiholozi ovo nazivaju "motivisanim rasuđivanjem" pri kojem ljudi zaobilaze činjenice o klimatskim promenama jer su one u suprotnosti s njihovim uverenjima i vrednostima. U slučaju da do njega dođe, ljudi ne rasuđuju u maniru sudije koji donosi presudu na osnovu svih postojećih dokaza, objašnjava psiholog Džonatan Hait. 

Umesto toga, njihov oblik rasuđivanja više je nalik onome advokata koji, uveren u nevinost svog klijenta, sledi svoj početni unutrašnji instinkt. Upravo u tome leži razlog male verovatnosti da će poricatelji klimatskih promena dobiti bitku sa naukom: njihova sposobnost rasuđivanja očituje se u suprotstavljanju pomisli da moraju promeniti svoja uverenja. 

Ličnost pojedinca važan je faktor u poricanju stvarnosti: ljudi su mu skloniji ako naginju hijerarhijskom uređenju i protive se promenama statusa quo. Drugi važan faktor je demografske prirode: manje obrazovani, stariji i religiozniji ljudi pre će negirati klimatske promene nego obrazovaniji, mlađi i nereligiozni. 

Najvažniju ulogu u ličnim uverenjima ljudi o klimatskim promenama pak igra njihovo političko opredeljenje, što je dokazano međunarodnom studijom koja je potvrdila da ideološka i politička uverenja ljudi nadmašuju sve ostale faktore. 

U zapadnim društvima konzervativni birači skloniji su negirati klimatske promene, dok je na globalnom nivou bitnija predanost pojedinca demokratskim vrednostima koja poricateljima u pravilu nedostaje. 

Iako psihologija može doprineti shvatanju zašto osoba poseduje određena politička uverenja, ona ne može u potpunosti objasniti politiku, a jednako tako ni fenomen poricanja. 

 Foto: Shutterstock

Politika poricanja   

Sociolog Stenli Koen u svom je naučnom radu odredio jasnu razliku između poricanja činjenica uslovljenog ličnim i psihološkim faktorima i onoga koje uzrokuje poverenje u institucije ili organizacije. 

Dok ljudi iz prve kategorije negiraju činjenice sebi samima, oni iz druge skupine u njihovu neistinitost uveravaju druge ljude, čak i ako su sami i te kako svesni istine. 

Opšte je poznata činjenica da su svetske naftne kompanije svesne klimatskih promena i svog štetnog učinka na okolinu, no uprkos tome, na sve načine nastoje sprečiti bolju informisanost ljudi po tom pitanju. 

Kompanija ExxonMobil tako je, na primer, stvarnost klimatskih promena i opasnosti koje one donose prihvatila još 1977. nakon što su joj pruženi dokazi naučnika koje je zapošljavala, da bi u javnosti uporno poricala klimatske promene plaćenim reklamama. 

Naftna industrija uložila je veliki novac u finansiranje konzervativnih udruženja i think-tankova koji zapošljavaju pseudonaučnike kako bi mogla opravdati svoje stavove. 

Pojedinac kojem nije ugodno razmišljati o teškim posledicama globalnog zagrevanja osećaće se lakše ako zna da stav u koji on želi verovati podupire jedna globalna industrija. 

Veliku ulogu u širenju netačnih informacija imaju i društveni mediji, što najbolje pokazuje podatak da je na YouTube-u video zapisa u skladu sa naučnim konsenzusom o klimatskim promenama puno manje od onih koji mu se protive. 

 Foto: Shutterstock

Kako se boriti protiv poricanja  

Gledano u celini, poricanje je potisnuto znanje. Kada je reč o klimatskim promenama, ono se događa na psihološkom i društvenom nivou. 

S jedne strane, ono nas podseća kako poricatelji ne samo da mogu prihvatiti naučne činjenice već to često i čine, iako odbijaju istovremeno prigrliti i njihov praktični i etički element. 

Istraživanja su pak pokazala da poricatelji često menjaju svoja uverenja u slučaju kada im znanje o rizicima od klimatskih promena može poslužiti u njihovom društvenom razvoju i poboljšanju odnosa unutar zajednice u kojoj žive. 

U američkom kontekstu igranje na kartu konzervativnih vrednosti poput domoljublja, poslušnosti vlastima i zaštite prirode može doprineti većoj prihvaćenosti borbe za zaštitu okoline u konzervativnom delu populacije. 

S druge strane, neki poricatelji namerno će delovati protiv širenja informacija o klimatskim promenama znajući da su one u suprotnosti s njihovim interesima. 

Ono što može napraviti razliku jeste moć ljudi očitovana u regulaciji, izboru potrošača i javnom prosvedovanju. Ankete širom sveta pokazuju da su poricatelji klimatskih promena u manjini, a većina koja ih priznaje ne mora nikoga pridobiti kako bi pobedila u borbi za spas naše planete.