25 godina od početka terapije – dan kada je Toni Soprano promenio televiziju

Tog 10. januara 1999. godine, Toni Soprano je prvi put ušetao u ordinaciju svoje psihoterapeutkinje, doktorke Melfi i potpuno promenio televiziju kakvu smo do tad poznavali. Pre 25 godina startovala je serija „Sopranovi“, koju i danas mnogi smatraju za najbolju svih vremena.

Trajala je punih osam godina, imala šest sezona u kojima smo pratili život glave mafijaške porodice iz Nju Džerzija, ali i oca porodice i njegove svakodnevne probleme u braku i sa decom, sa kojima je mogao da se poistoveti gotovo svaki stanovnik planete. Mafijaška ubistva i mahinacije ostavimo po strani.

Sama serija je imala i jedan od najintezivnijih i najkontraverznijih krajeva u istoriji, o kom se i danas priča i nagađa šta je on trebalo da znači. Dobro, svi znamo da znači da je Toni ubijen (spojleri), ali nećemo sad o tome.

Vratimo se na sam početak, ili čak i pre te 1999. godine. Američka televizija nije bilo mesto na kom ste mogli da jurite kvalitetan sadržaj. „Twin Peaks“, „Miami Vice“ ili „Northern Exposure“ i još neki kultni naslovi bili su incidenti. TV je mahom nudio lagani sadržaj.

Dejvid Čejs, autor serije, iako je radio na mnogim manje ili više kultnim naslovima, pričao je u intervjuima kako je mrzeo televiziju. Želeo je da proba sa filmom, ali film je zahtevao još više sredstava i novca, a na televiziji je imao više iskustva i konekcija.

Sa napisanim scenarijom u kom mafijaš kreće na terapiju jer oseća da je depresivan, predstavio se nekolicini studija. CBS ga je odbio, ne zbog toga što je glavni junak bio mafijaš i ubica, već im je problem bila depresija. Glavešine Foksa su mu rekle da im se kao ljudima sviđa, ali da ne vide komercijalni potenicjal u njemu.

Kad je došao pred HBO, kuću koja je tek rešila da uplovi u produkciju originalnih materijala koji bi trebalo da bude drugačiji i eksplozivniji (Serija Oz je startovala dve godine pre Sopranovih), želeo je da ga odbiju. Onda je imao plan da sa tim scenarijom ode u Kan i proba da nađe evropske partnere koji bi mu pomogli da razvije film. Od toga, kao što znate nije bilo ništa jer HBO nije bio lud da propusti ovo.

Ipak, sjajan scenario i odrešene ruke i podrška HBO-a, ništa od toga ne bi bilo dovoljno da se nisu poklopile zvezde sa glumcem koji će izneti najveći teret. Džejms Gandolfini je bio prepoznatljiv u sporednim ulogama raznih filmova koje je odigrao (Get Shorty, True Romance).

Pre njega, za ulogu su bili viđeni Džon Travolta i Rej Liota, ali Liota nije hteo na TV, a i gomila referenci na "GoodFellas" u seriji bi delovalo pogrešno sa njim u ovoj ulozi.

Za ulogu Tonija takođe je razmatran i Majkl Rispoli, koji je dobio ulogu Džekija Aprila starijeg, šefa DiMeo mafijaške porodice na početku serije, a pored njega je čak i pevač Brus Springstin bio u trci za glavnu ulogu.

Takođe i Stiven Van Zant (koji je u seriji tumačio Tonijevog konsiljera Silvija Dantea) bio razmatran za Tonija, ali je Van Zant odbio glavnu ulogu jer je hteo da je prepusti nekom iskusnijem glumcu, s obzirom da je uloga Silvija bila prva u Stivenovoj karijeri.

Za Gandolfinija, Toni Soprano je bila nagrada za sav trud, a on ne da je tu nagradu iskoristio, već je od tog zbunjenog tipa koji je odgajan da bude zver i mačo, i kom se dešava unutrašnji slom, napravio ikoničan lik koji ne samo da će ostati upamćen u istoriji umetnosti, već će se po tom liku graditi niz antiheroja koji će doći nakon njega.

"Whatever happened to Tony Soprano, the strong, silent type?"

I zaista, ta prva epizoda iz današnje perspektive nekom novom klincu možda ne bi donela mnogo toga. Ali uvek treba staviti taj "disclaimer" da pre Voltera Vajta i njegovog Breaking Bad-a, Dona Drejpera i Mad Man-a, ili pre svih nemoralnih likova za koje ste navijali u Game of Thrones univerzumu, postojao je Toni Soprano.

Taj čovek je odmah na početku prve sezone vodio ćerku da izabere koledž, a na tom putu i hladnokrvno ubio tipa kog je slučajno sreo, a koji njega i prijatelje „tasteriše“ policiji.

Ta epizoda, broj pet, prve sezone je bila i ona najproblematičnija za prodati. Čak i HBO-u. Bez obzira na to što je Toni mafijaš, ipak gledamo u prvoj epizodi kako plače za porodicom pataka. U petoj ga gledamo kao ubicu.

Glavne mutne likove su do tad prodavali kao ubice samo kad to rade iz samoodbrane. Toni ovo radi zato što mora, ali i zato što ne zna drugačije, i na kraju, zato što je naučio da tako treba i sad voli.

Ovo će biti samo prva od mnogobrojnih „moralnih avantura“ koje su nam Čejs i drugi scenaristi ponudili, u kojima ćemo morati da branimo ovog lika i to od samih sebe.

A branili smo ga jer na kraju dana Toni Soprano je bio otac, glava kuće, sa svim svojim manama i vrlinama. Otac kog su svi prepoznavali, da li kao figuru, ili kao simbol kog smo videli u najranjivijim situacijama koje u stvarnom životu možda nismo imali priliku.

Kao čoveka koji je želeo možda drugačiji život za sebe, ali kog su neki drugi konci vukli u nekim drugim pravcima.

Kao što Al Paćino kaže u Kumu 3, i kao što će Silvio Dante više puta kroz seriju imitirati – "Just when I thought I was out, they pull me back in".

I zaista, cela serija obiluje direktnim citatima cele mafijaške pop kulture, u kojoj se Čejs vešto poigravao sa zamišljenim bajkovitim likovima i ovim lažno – stvarnim iz "Sopranos" sveta, kao i koliko jedni drugi svetovi dopunjuju, ali i poništavaju.

Prva epizoda nas uvodi u jedan običan dan u Tonijevom životu, u kom već u kultnoj špici dok bend Alabama 3 svira, vidimo put sa posla na kom je prebijao ljude, trgovao i vodio grupicu tvrdih i zaje***ih njuški.

Kući ga čeka žena i dvoje dece kao preslikana verzija bilo koje američke porodice, ali sa zaokretom u Tonijevom poslom.

Baš takav, dobija napad panike, tone u depresiju i kreće na terapju i uzima prozak. Prvu epizodu obeležiće upravo dve scene i teme koje će se provlačiti kroz celu seriju. Tonijeva opsednutost patkama iz dvorišta kao i njegova tuga kad one odlete od njega.

Kako i on sam dođe do spoznaje, strah od toga da ne izgubi one koje najviše voli se ogledao u letu pataka iz njegovog dvorišta. Ipak, na terapijama će izreći i rečenicu "What ever happened to Gary Cooper, the strong, silent type?" kao njegova vrsta pobune u kojoj mora da uđe u kontakt sa samim sobom, svojim osećanjima i razmišljanjima.

Šest sezona kasnije, uz gomilu zabave, napetosti, komedije, trilera, svirepih ubistava, porodične drame, čudnih i jezivih snova, psihologije i tripova koji su iskreno zbunjivali publiku koja je tu samo zbog mafijaške priče, ostaje Toni Soprano, lik toliko realno napravljen, kao da je od krvi i mesa, komplikovan, i pametan i glup kao i svaki čovek, i za šamarčinu i zagrljaj.

Takvog lika niste ni želeli, ni voleli da vidite mrtvog na kraju (iako je realno zaslužio, a i isteklo mu je vreme). Otud je Čejs i rešio da nam usled interesantne tehnike režije prikaže poslednju scenu iz perspektive čoveka koji je upravo primio metak u glavu.

To je ono što danas kad pišu o kraju serije kažu, i onda je epizoda otišla u crni ekran. Ali to je već tema za neku drugu veliku godišnjicu ove serije.

Izvor: City Magazine