Kako je nastala Leptirica – najstrašniji srpski horor film

Da li ste znali da je vampir jedina srpska reč koja se koristi u celom svetu? Prvi put je upotrebljena u izveštaju austrijskog carskog načelnika Frombalda iz 1725. godine, koji je u to vreme bio nadležan za Gradištansku oblast, koja je bila pod austrijskom vlašću. Reč je usvojena prvo u nemačkom, a zatim i u francuskom i engleskom jeziku. Iako susedna Rumunija uživa svetsku slavu i priznanje prestonice vampira, najraniji slučajevi vampirizma zabeleženi su u Srbiji.

Prošla su tri veka od kada su austrijske vlasti slale komisije da otvaraju grobove po Srbiji i vode istragu o povampirenim meštanima naših sela, Arnautu Pavlu i Petru Blagojeviću i prvoj "vampirici" Ruži Vlajni, te otkako je "rođena" sama reč, čuvena kao jedini srpski internacionalizam. Ipak, od troje "zvaničnih" vampira, najveću slavu stekao je Sava Savanović, koji je, prema predanjima, terorisao namernike oko one čuvene vodenice sve do 1880. godine, kada je njegov grob pronađen, otkopan i proboden glogovim kocem.

Sava Savanović je iz mesta Zarožje kod Bajine Bašte. Iako trag o njemu postoji samo u književnosti, ipak to mu nije smetalo da postane slavan. Lik vampira Save Savanovića opisao je srpski pisac Milovan Glišić u pripovetci "Posle devedeset godina", iskoristivši legendu prema kojoj su iz Savinog kovčega izletele dve noćne leptirice koje su davile novorođenčad po zapadnoj Srbiji još celih 30 godina koja se prenosila sa kolena na koleno u selu Zarožje. Glišićeva pripovetka objavljena je 1880. godine.

Ova pripovetka je opet navela Đorđa Kadijevića da je 1973. pretoči u film "Leptirica".

Kadijeviću je priča bila poznata još iz školskih dana. Zaplet pripovetke zasnovan je na potrazi za vampirom Savom Savanovićem koji seje strah među vodeničarima, sve dok mu glave ne dođe seoski mladić Strahinja, sa sve glogovim kocem. Onda se Strahinja oženi najlepšom devojkom u selu i prožive srećno do kraja života.

Od ove priče Kadijević je ostavio samo motiv vampira i pokušao da od seoske komedije napravi priču strave i užasa. Da iskoristi prisustvo opštepoznatog Save Savanovića. Kad je završio pisanje scenarija, priča više nije imala veze s Glišićem. Kako sam Kadijević kaže: "Da je nekim slučajem mogao da pročita scenario ili vidi film, Glišić bi se prevrnuo u grobu".

Kako je ovo bio prvi film strave i užasa na našim prostorima, izazvao je burne reakcije publike. Leptirica pripada ciklusu dela posvećenih hororu pod nazivom Priče tajanstva i mašte. Lepitirica je stekla kultni status jer je bila prvi srpski horor film, odnosno jedan od retkih primera filmova fantastike na području jugoslovenske kinematografije.

Kako je jedan od najvažnijih "glumaca" pronađen, pristupilo se potrazi za onima ljudskog roda. Kadijević je odranije primetio mladu glumicu Mirjanu Nikolić, jednu od najlepših Jugoslovenki. Kada mu se pojavila na vratima kancelarije, znao je da je rođena za ulogu Radojke. Primetio je anđeoski lepo bezazleno biće. To se savršeno uklopilo u njegovo poimanje zla, jer đavo nikada nije onakvo čudovište kakvim ga uporno prikazuju. Kao pali anđeo, on mora biti lep. Mirjana se našla u čudu kad je pročitala scenario, ali je ipak pristala da igra.

Priseća se da je zbog „Leptirice“ bilo komičnih situacija, ali je zadovoljan što je publika burno reagovala na nešto što nikada nije videla u sopstvenoj nacionalnoj produkciji.

- Nastavnici su govorili deci da gledaju film jer dopunjuju znanje o srpskoj literaturi misleći da je to ekranizovana proza Milovana Glišića. Umesto toga su deca doživljavala šokove, čak su ih vodili kod psihijatra. Roditelji su decu privodili kod pokojne Mire Nikolić, glumice koja je igrala Leptiricu, insistirajući da je dotaknu i da im ona pokaže zube da bi se uverili da nije vampir, već divna devojka.

„Leptirica“ je kultnu slavu stekla još od prvih prikazivanja davne 1973. godine kada je na kinoprojekciji u Makedoniji jedan gledalac preminuo od srčanog udara u trenutku metamorfoze glavne junakinje u vampira. S vremenom se glas o „najstrašnijem filmu ikad snimljenom“ preneo i u udaljene krajeve bivše Jugoslavije te su ga generacije gledalaca takvim doživljavale.

Kadijevićeva "Leptirica", od koje se generacijama gledalaca dizala kosa na glavi, prvi je srpski horor i filmski debi srpskih vampira koji su do danas ipak ostali nesrazmerno upotrebljen motiv u našoj umetnosti. Ovaj horor se gotovo do danas vodi kao svojesvrsni "incident" u našoj kinematografiji, dok se istovremeno u svetu horor žanr neprestano upotpunjuje novim ostvarenjima.

Ostaće upamćeno da je sa malo šminke i sličnih ulepšavanja izvučeno najviše moguće. Nije bilo postprodukcije, nije ništa dodatno rađeno, nije bilo upotrebe kojekakve tehnologije.

Đorđe Kadijević, reditelj, istoričar umetnosti i kritičar, nedavno je postao prvi dobitnik nagrade „Bela Lugoši“ za izuzetan doprinos horor umetnosti koju dodeljuje festival Dead Lake.

Kada ste poslednji put pogledali ovaj film i kakvi su vaši utisci? Da li ste spremni da ga se još jednom prisetite?