Misterije i zablude iz detinjstva koje razotkrijemo tek kada odrastemo

Kad smo deca, stvari posmatramo nevino i svet vidimo na sasvim drugačiji način od odraslih. Ponekad ne možemo da shvatimo koliko su ozbiljna neka od pitanja o kojima govore naši roditelji.

     Foto: ShutterStock

A pošto su roditelji toga svesni, mogli bi nam reći male bele laži kako bismo radili stvari koje oni žele od nas. Na primer, reći će stvari na određeni način kako bi nas naterali da jedemo povrće, a ne samo slatkiše.

Ali pre ili kasnije, moramo saznati istinu. A za neke od nas to se dogodilo tek mnogo godina kasnije, kada smo postali odrasli. I možemo vam reći, da niste usamljeni u ovakvim iskustvima.

Zbog toga smo napravili kompilaciju misterija iz detinjstva koje su rešavali odrasli.

1. Kada sam bila u osnovnoj školi, uvek sam se pitala kakva je zbornica u kojoj se okupljaju učitelji i nastavnici. Delovala je tako tajanstveno; sećam se da sam pokušala da zavirim kad god bih prošla, a vrata bi se otvorila... Kasnije sam postala učiteljica i mogu u potpunosti da potvrdim da je zbornica dosadna prostorija puna nastavnika i učitelja koji se žale na učenike. 

2. Moj otac je gitarista i uvek bi, najčešće, svirao jednu pesmu. To mi je obeležilo detinjstvo. Smatrao sam da je to njegova pesma. Tek kada sam napunio dvadeset godina i čuo je na radiju, shvatio sam da je nije on napisao.

3. Bili smo klinci kada smo igrali igrice. Jednom nas je moja mama pozvala da joj pomognemo oko pomeranja komode, uradili smo to, a onda otišli kod jednog našeg školskog druga. Moja mama je pozvala tamo i pitala da li smo videli neki novac na komodi. Odgovorio sam samouvereno - ne. Moj drug me je samo pola sata nakon toga pozvao da idemo do prodavnice da mi kupi jo-jo. Godine su prošle kada mi je priznao, ono što je tada bilo očito - ukrao je novac.

4. Imala sam oko 5 - 6 godina i kućnog ljubimca kornjaču. Kada je nestala, roditelji su mi rekli da se popela uz zid i otišla u reku. Dugo sam verovala u tu laž, dok se nisam kao tinejdžerka vozila sa mamom kada se ispred nas stvorila jedna kornjača i evocirala uspomene. Čekaj, kornjača ne može da se penje uz zidove, šta se onda desilo sa našom? Mama mi je objasnila da su je "sahranili" u dvorištu, pošto ju je tata slučajno ubio kosilicom za travu.

5. Bio sam u poseti ocu na njegovom radnom mestu kada sam imao oko 6 godina i izazvao smeh svih kada sam rekao da izgleda kao zatvor. Portiri i radnici obezbeđenja su bili tu i sve je izgledalo baš kao da smo u zatvoru, iako je to bila banka. Sada radim za jednu korporaciju koja izgleda slično kao banka u kojoj je moj otac bio zaposlen. Moja percepcija o poslovnom prostoru nije se znatno promenila, ali sada ne bih ni u snu to smeo naglas da kažem.

Dečijih bisera nikada neće biti dosta, a kada bi makar na momenat mogli da se vratimo u to nevino doba i posmatramo svet percepcijom čiste duše, kako bi nam bilo?