12 stvari o Černobilju koje je HBO promenio u seriji

Nova HBO-ova hit serija "Černobilj" opisuje istinitu priču o nuklearnoj eksploziji u Ukrajini 1986. godine. Iako je u kratkom vremenu privukla milione gledalaca širom sveta, serija nije prikazala priču potpuno onakvom kakva jeste. "Business Insider" otkrio je 12 stvari koje je HBO promenio u priči.

Foto: IMDb

Donald Sampter, glumac koji je u "Igri prestola" glumio Meštra Luvina, u "Černobilju" glumi starijeg boljševika Žarkova. Ispostavilo se kako je taj lik zapravo izmišljen. Takođe, njegov govor u kojem poziva službenike da ne izazivaju uzbunu zbog nesreće je izmišljotina.

Černobilj je dosad najveća nuklearna nesreća, ali prema Janu Haverkampu, stručnjaku za nuklearnu energiju u "Greenpeaceu", poređenje Černobilja i Hirošime koju je Legasov u seriji istakao baš i nema smisla. On je rekao: "Vatra koju posmatramo svojim očima zrači gotovo dvostruko više od onog zračenja uzrokovanog bombom u Hirošimi." Bomba koja je pogodila Hirošimu bila je toliko razorna zbog broja ljudi koji su direktno izloženi zračenju. U Černobilju, s druge strane, radioaktivni materijal ulazi u atmosferu i rasprašuje se pa su njegovi učinci na zdravlje manje direktni, ali dugoročniji.

U drugoj epizodi helikopter se ruši prilikom leta preko otvorenog reaktora. Pad helikoptera se stvarno dogodio, ali u priči je on hronološki drugačije prikazan. Sudar se zapravo dogodio u oktobru te godine, mesecima nakon što je završena borba sa požarom.

Foto: IMDb

Od fiktivnih likova u emisiji najistaknutija je Ulana Komjuk, naučnica iz beloruskog Instituta za nuklearnu energiju. Komjuk putuje u Černobilj nepozvana, ispituje nadzornike postrojenja u njihovim bolničkim sobama i uskoro se čak nađe u priustvu glavnog sekretara Gorbačova. Ta priča čini se nerealnom za jednu osobu, a to je zato što je Komjuk zamišljena kao složeni lik koji predstavlja mnoge naučnike koji su bili povezani sa pričom. Ipak, njen pol je definitivno realan jer je SSSR imao impresivan rekord u obuci žena za STEM istraživanja.

U drugoj epizodi Komjyuk upozorava veće da bi mogla da se dogodi druga eksplozija koja bi mogla da izbaci još više radioaktivnog materijala iz jezgra silom i do četiri megatone. Prema spomenutom stručnjaku Haverkampu, ta procena je verovatno preterivanje, a ostatak njenog opisa takođe ne pije vodu. Da se zaista dogodila druga eksplozija, bilo bi prilično teško predvideti posledice.

U pokušaju sprečavanja eksplozija pare na koju je Komjuk upozorila, tri patriotska dobrovoljca rone u radioaktivnu vodu kako bi otvorili ventile rezervoara. Serija je tu sa pričom ipak dala malo slobode. Prema rečima jednog od ronilaca, Alekseja Ananenka, nisu svi volontirali na tom zadatku. Ananenko je bio inženjer u pogonu koji je jednostavno bio na dužnosti tog dana kada ga je njegov nadređeni uključio u misiju. Rečeno mu je da može da odbije zadatak, ali on je bio jedina osoba u smeni koja je znala gde se nalaze ventili, ostavljajući mu jedan izbor - da se pridruži timu ronilaca.

Foto: IMDb

U jednom od komičnijih trenutaka serije rudari kopaju tunel ispod trećeg bloka i skidaju se goli zbog vrućine. Moguće je da je to stvarno učinilo nekoliko rudara, ali čak i sam kreator emisije Krejg Mejzin kaže da postoji nekoliko različitih tvrdnji o tome koliko je odeće zapravo skinuto.

Jedan od izvora koje je Mejzin koristio za stvaranje priče bio je "Ponoć u Černobilju", knjiga utemeljena na stvarnim pričama o nesreći koju je sastavio novinar Adam Higinbotam. U intervjuu za Inverse, Higinbotam je otkrio kako predstava preuveličava poricanje i odlaganje odgovora sovjetske vlade.

Njegova knjiga opisuje kako je istraga o Černobilju započela gotovo odmah, i to na nekoliko frontova. U roku od 36 sati od eksplozije stručnjaci za reaktore otputovali su u Černobilj iz Moskve i mogli su odmah da identifikuju najverovatniji uzrok nesreće. Stoga, kako je rekao Higinbotam, nije bilo potrebe za krstaškim zviždačem koji bi otkrio uzroke, ali podizanjem svesti o problemima koji su doveli do Černobilja pred sovjetske naučnike stavili su nekoliko godina napornog rada i istraživanja.

Foto: IMDb

Prijateljstvo koje se razvija između Borisa Ščerbine, predsednika černobiljske komisije, i Valerija Legasova, glavnog naučnog istraživača, je izmišljeno. Scene dvojca pokazuju kako njihov odnos raste, ali nema dokaza da se bilo koja od tih scena zapravo dogodila.

Legasov takođe nije bilo baš mučenička figura kako ga Džered Haris opisuje, podižući glas Gorbačovu i otvoreno osporavajući glavu KGB-a. Nemamo razloga da mislimo da je suđenje Djatlovu i druga dva upravnika postrojenja uključivalo bilo koju od teatralnih scena u završnici, kada Legasov osuđuje svoju vladu u sobi punoj zvaničnika.

Legasov je počinio samoubistvo dve godine nakon eksplozije i ostavio je oproštajno pismo u kom razmišlja o likvidacionim naporima koje je pokrenuo, ali u ovoj poruci nije pitao: "Koja je cena laži?", što je prikazano u seriji, niti je razmatrao apstraktna pitanja o značenju istine.