Ono što je komunizam ostavio Beogradu za uspomenu na davna i što bi neki nostalgično rekli, srećna vremena, dok bi drugi gorko uzdahnuli na sam pomen ovog režima, je njegova urbana socrealistička arhitektura obojena u pregršt nijansi sive.
Foto: Shutterstock
Ti, danas napušteni, ostaci nekadašnjeg načina života se ne uklapaju baš u estetske kanone, ali svakako Beogradu daju poseban šmek, a street art umetnicima platno za bojenje tog sivila.
Kada se sredinom osamdesetih u Bronksu, predgrađu Njujorka, pojavio hip-hop pokret čiji su neizostavan deo bili grafiti, u Beograd su oni došli sa malim zakašnjenjem, najpre u blokove Novog Beograda (posebno u bloku 45) a potom i u ostale krajeve poput Zvezdare, Vračara, Dorćola, Voždovca, Zemuna, itd.
Tadašnji autori su bili predstavnici beogradskog andergraund načina života, gerila koja se noću okupljala i uz zvuke srpskog repa iscrtavala grafite po napuštenim i nenapuštenim zgradama, ispod mostova, na asfaltima i mestima koja su smatrali pogodnim za okupljanja i malo po malo formirali ono što danas zovemo oldschool stil u crtanju grafita.
Debela, isprepletana slova sa oštrim i iskrivljenim ivicama, koje je ponekad jako teško pročitati su karakteristike ovog stila, koji je i te kako i danas prisutan na ulicama Beograda. Retko koji grafit iz ovog vremena je sačuvan, ali se tehnika u suštini koristi i dan danas, posebno u radovima umetnika pod pseudonimom Lortek, Rage, Piros, Pse itd.
Krajem devedesetih zbog situacije u zemlji su se ove grupice malo po malo raspuštale, da bi posle 2000. oldschool stil u crtanju i u načinu života gotovo zamro i ustupio mesto sasvim drugačijem pravcu.