Prvi su prodali više albuma nego što je Jugoslavija imala gramofona: Kako je nastao fenomen zvani „Bijelo dugme“

Početkom sedamdesetih godina rokenrol u Jugoslaviji je cvetao, ali dok su bendovi poput Tajma, Rok Mašine ili Yu Grupe pokušavali da sviraju što progresivniju muziku, pojavilo se Bijelo Dugme s “pastirskim rokom” i svima pomrsilo račune.

 

 

 

 

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели B A L K A N I S M (@balkanism__)

Tada niko nije ni sanjao da će Bijelo Dugme odigrati najveću političku ulogu među muzičarima sa ovih prostora.

O tom fenomenu pojave Bijelog dugmeta govori i Dušan Vesić, hroničar ovog benda i autor biografije sarajevske grupe „Šta bi dao da si na mom mjestu“:

"Kad se pojavilo Bijelo dugme, sve se promenilo. U tom času su stasale neke generacije koje nisu pamtile poratne psihoze Golog otoka i nemaštine. Bilo ih je baš briga za Igmanski marš i priče o tome kako ‘oni nisu imali šta da jedu, a mi sad imamo sve’. To su bile generacije koje nisu mogle da se nadahnjujuratnim junacima jer nisu razumele šta je rat. Vreme Mirka i Slavka bilo je prošlo, stigao je Alan Ford. Čekao se ‘antijunak’ da postane ‘junak’ – kao dvadeset godina ranije u Americi Džejms Din, pa Elvis Prisli – da nas označi kao tinejdžere i da nam pokaže šta da radimo. Smoreni školom i roditeljima, hteli smo nekoga ko je stvarno buntovnik i stvarno drugačiji. Kad te pozove da ga slediš, da te obuzme slatka strepnja da li te vodi u raj ili u pakao" – opisuje Vesić fenomen Dugmeta koje za njega nije samo rok bend.

To je najveći kulturni proizvod nekadašnje Jugoslavije ali i graničnik od koga su se počele meriti društvene promene i evolucija SFRJ.

Kako su im zabranili svetsku slavu

Iako Dugme nikada nije napravilo svetsku karijeru, a imalo je sve „atribute” velikog rok benda, zapravo je bilo kolateralna šteta tadašnjeg hladnog rata.

Zapad nije hteo ništa sa druge strane Gvozdene zavese, a mi smo bili iza iako to u stvari nismo bili. Rusima smo bili sa druge strane Gvozdene zavese iako zapravo nismo. Bijelo dugme nije moglo ni na zapad ni na istok.

Politički, Dugme nije moglo da napravi međunarodnu karijeru. Zna se da je menadžment stranih muzičara koji su nastupali ovde kupovao albume Dugmeta i da se znalo ko su „dugmići” i šta sviraju ali je političko bilo nemoguće da se probiju.

Prvi

Bijelo dugme je bio prvi bend sa ovih prostora koji je imao ozbiljno i temeljno dizajnersko „pakovanje“.

Prvi su prodali sto hiljada albuma. Prvi su prodali više albuma nego što je Jugoslavija imala gramofona. Prvi su prodali dvesta, trista, sedamsto hiljada nosača zvuka. Prvi su od naših snimali u Londonu.

Prvi su napravili turneju po sportskim halama. Prvi su označili puteve muzičkoj industriji. Prvi su izazvali histeriju koja je nazvana „dugmemanija“. Prvi su zaradili novac od svoje muzike.

Muzičari su prelazili u ovaj bend poput fudbalera, pa su za te transfere dobijali stanove ili luksuzne automobile. Imali su sve što krasi jednu rok biografiju: skandale, drogu, seks, alkohol, zatvor, na kraju jednu zagonetnu smrt.

Početak

Bijelo dugme zvanično je to ime dobilo 1. januara 1974. Međutim, bend je postojao i ranije, samo pod drugim imenom. Još u jesen 1971. Ismet Arnautalić pozvao je Gorana Bregovića, Zorana Redžića, Gordana Matraka i Zlatka Hodnika u grupu Jutro.

Početkom 1972. Bregović je u bend doveo i pevača Željka Bebeka, saradnika iz grupe Kodeksi, s kojim nije govorio punih godinu dana. I zvuk po kojem je kasnije Dugme postalo poznato nastaje upravo tada – s pesmama “Patim, evo, deset dana”, “Kad bih bio bijelo dugme”, “Hop-cup”… Krajem 1972.

Arnautalić je napustio bend, a sa sobom “odneo” i ime. Bregoviću i Bebeku priključuju se bubnjar Goran Ipe Ivandić i klavijaturista Vlado Pravdić i oni rešavaju da uzmu ime po najvećem dotadašnjem hitu.

Mi ništa ne filozofiramo i nikoga ništa ne učimo. Mi se samo zabavljamo. Publici nastojimo da pružimo jedan jugoslovenski ugođaj. Kako bi naš čovek rekao, dernek na rokenrol način. To je ono što Bijelo dugme radi, što u srcu nosi – poručili su Bebek i Bregović u prvom intervjuu za Džuboks (1975, broj 4).

Već u tom trenutku kritičari su primetili da je zvuk novog benda prilično drugačiji od ostalih, pa upravo u Džuboksu pišu da, dok “Dugme juri ka muzičkom Olimpu, svaki njihov koncert, svaka ploča, samo dokazuju činjenicu da je došlo vreme folk-roka, čiji su oni glavni predstavnici”.

Usmereni sviranju jednog pojednostavljenog roka koji je prošaran elementima narodne muzike, oni su za kratko vreme našli formulu kako dopreti do publike i zaintrigirati ih za ono što rade – piše rok magazin.

Prvi album “Kad bih bio bijelo dugme”, spakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića i sa već poznatim pesmama, naprečac je osvojio publiku – prodato je 100.000 ploča i 41.000 kaseta, što je bio apsolutni rekord.

Drugi album dostigao je još veći uspeh – uprkos tome što je bio dvostruko skuplji od drugih ploča, prodat je u 200.000 primeraka. Rekord su postavili i besplatnim koncertom kod Hajdučke česme 28. avgusta 1977, na kojem je bilo između 70.000 i 100.000 ljudi.

Najava rata

Bebek je 23. aprila 1984. napustio Dugme, a u grupu je došao Mladen Vojičić Tifa. Međutim, iako su nastavili da ređaju hitove, slava i skandali brzo su slomili Tifu, pa je 1. oktobra 1985. otišao, a u bend je stigao Alen Islamović.

Dugme je s njim snimilo verovatno najkontroverzniji album grupe “Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo”, koji su zbog pevanja revolucionarne pesme “Padaj, silo i nepravdo” i stiha Branka Miljkovića “Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju” u britanskom Gardijanu ocenili kao Bregovićev pokušaj državnog udara.

Flašama na miljenike

Poslednji album “Ćiribilibela” objavljen je 1988. i slavio je jugoslovenstvo kad je država bila pred raspadom. Počinjao je porukom “Ako se sutra zarati, mala moja, šta ćemo ja i ti”, a završio se spajanjem pesama “Lijepa naša” i “Tamo daleko”, zbog čega su ih u pojedinim gradovima gađali i flašama.