Serija „Černobilj“ nosi snažnu poruku!

Nova HBO serija "Černobilj" je podsetnik na to koliko je čovek opasan po sebe. Njen gotovo dokumentarni stil je neophodan. Maestralni glumci kao da ne glume, a njihov realizam ide dotle da vam nijednog trenutka ne zasmeta što ne pričaju na ruskom već na engleskom.

Foto: IMDb

Cela istinita priča o Černobiljskoj katastrofi je sama po sebi preterana, teška. Ona je i danas opomena i čini se da su joj i autori serije jako pažljivo pristupili.

Videćete ono što je ostalo skriveno od javnosti, detalje o tome zašto i kako su se činjenice o katastrofi sakrivale, koliko dugo, koliko malo je ljudski život u Pripjatu vredeo te 1986.

Glumci u seriji ne govore s ruskim akcentom, što je bio izbor autora Krega Mazina i režisera Džona Renka. Ruski je namerno ubačen u svaku epizodu bez titlova, segmentarno.

Koja je cena laži

Zašto je serija Černobilj tako jeziva? Postoji nekoliko faktora - aktuelnost, realizam, retrospektiva, oholost. Najveći strah ljudi na vlasti koji poriču i lažu nije masovna smrt već poniženje njih samih i ruskog naroda.

Foto: Shutterstock

Pol Riter igra zamenika glavnog inženjera Anatolija Dijatlova koji nipošto ne priznaje istinu. On se svojim potčinjenim radnicima unosi u lice, govori im šta su radili i šta nisu videli, šta se dešava, a šta ne, bez trunke preispitivanja.

Ako ništa drugo, Černobilj gledate dobijajući odgovor na glavno pitanje: "Koja je cena laži?" U ovom slučaju, to su ljudski životi. To pitanje postavlja hemičar Valerij Legasov (Džared Haris) koji je vodio istragu o Černobilju i izvršio samoubistvo dve godine kasnije.

S jedne strane vidimo radnike u panici koji pokušavaju da spreče katastrofu koja je već u toku, a u obližnjem Pripjatu stanovnici žive normalno, gledaju u dim verujući da se radi o običnom požaru. Jedna od najpotresnijih scena je ona bez reči u kojoj deca plešu i igraju se u kiši smrtonosnog pepela koji pada po njima. Važno je napomenuti da su i ovakvi detalji zapravo stvari koje su se zaista desile.

Foto: IMDb

Tu su i delovi priče o kojima ljudi i dalje ne znaju mnogo. Jedan od njih je svakako onaj o drugoj eksploziji koja bi imala još gore posledice od prve i zbrisala bi pola Evrope. Naime posle prve eksplozije, reaktorska jezgra u jedinici 4 su se i dalje topila. Bazen prepun vode za hlađenje ležao je ispod drugog reaktora, i brzo mu se približavao radioaktivni metal. Taj kontakt bi podstakao drugu eksploziju koja bi nanela nemerljivu štetu i uništila celu nuklearku, uključujući i tri ostala nuklearna reaktora. Kako do toga ne bi došlo radnici su morali da ispuste vodu koja je bila ispod reaktora.

Bilo je izvesno da će tokom te akcije poginuti. Ipak, rizik su preuzela tri volontera koje su kasnije prozvali "samoubilački odred". Njihova imena su Aleksej Ananenko, Valerij Bezpalov i Boris Baranov. Zanimljivo je da uprkos zračenju niko od njih nije umro od posledica akutne bolesti zbog radijacije.