Srećno spojen stari šnit i novi kroj – 12 sjajnih rimejkova koji su bolji od originala

Ne prođe ni desetak dana a da nam ne pristigne vest o još jednom manje ili više očekivanom prepravku (tzv. rimejku) nekog od manje ili više dragih ili zaslužnih klasika.

Foto: IMDb

Uskoro će tako pred gledaoce nova Dina (da, da, jeste tu reč o ekranizaciji poznate proze, ali svakako sa podosta sigurnosti možemo da pretpostavimo da je znatno više ljudi pogledalo pokušaj Dejvida Linča na te teme nego što je bilo i ima čitalaca tog znamenitog Herbertovog književnog dela).

A, najposle, još nam u ušima zveči od grozomornosti prepravka Space Jam-a.

Dakle, pravi je trenutak, a i zgodna prilika da se podsetimo barem dvanaest odličnih filmskih prepravaka, odnosno, makar dvanaest slučajeva gde su se na velikom platnu srećno spojili stari šnit, noviji kroj i veština rada, te osobeni rad na poznate i zadate teme. Idemo. Nasumičnim redom.

Scarface

Izvorno Lice sa ožiljkom reditelja Hauarda Hoksa jeste neosporni klasik, ali ipak je priča o usponu gangstera bez straha i skrupula tek u autorskom i rediteljskom viđenju Brajana de Palme dobila punoću silno tragičnog epa o devoluciji jednog ionako izmučenog i krimalnog uma.

Tu je i možda uloga života Ala Paćina, kome su odlično parirali Mišel Fajfer, Stiven Bauer, Meri Elizabet Mastrantonio, F. Marej Ejbraham, Robert Lođa…

Sorcerer

I ovaj film nekada velikog i nepogrešivog reditelja Vilijama Fridkina predstavlja ekranizaciju literarnog dela, ali u isto vreme i zanimljivu stavku – rimejk takođe odličnog filma u autorskom viđenju uvaženog Anrija-Žorža Kluzoa.

Tako smo iz istog izvora dobili dva vanserijska i međusobno lako razaznatljiva filma sa dva kraja sveta, čiji, pak, zajednički sadržatelj, između ostalog, predstavljaju i snažna i jasno profilisana autorska (samo)svest, cinizam i uverljivi nihilizam.

The Man Who Knew Too Much

Hičkok je mnogo snimao i radio (i za istoriju kinematografije i za nas, filmofile, definitivno je dobro što je tako bilo); a u ovom nesvakidašnjem slučaju rimejkovao je samoga sebe, i ne samo to – ovim prepravkom postavio je mustru i visoke standarde za poletne i ubedljive špijunske trilere holivudskog kova.

Invasion of the Body Snatchers

U slučaju izvornika odlično se pokazao uvek pouzdani Don Sigel, autor snažne i viralne poetike, a pravo u metu pogodio je par decenija kasnije i Filip Kaufman, sada možda već i dobrano zaboravljen i zanemaren autor Novog Holivuda.

Tamo gde je Sigel insistirao na prikazu antikomunističke histerije u SAD, Kaufman je podigao značenje na univerzalni strah od gubitka identiteta i u ontološkom, i u konkretnijem vidu.

Nosferatu the Vampyre

Veličanstveni i neumorni Hercog, voljen i cenjen i u ovim našim krajevima, najzaslužniji je za ovo remek-delo gotskog filma sa, kao što je bio slučaj i sa izvornikom, snažnim pečatom nemačkog ekspresionizma.

I Klaus Kinski, uglavnom nimalo selektivni izvođač glumačkih radova, ovde je bio svestan unikatnosti ovog filma, te je na visini zadatka, a sjajne partnere je tu imao u Izabeli Ađani i Brunu Gancu.

The Fly

Dejvid Kronenberg je ovde navrat-nanos izvrnuo prvobitnu Muvu (sa Vinsentom Prajsom), a potka o naučniku koji je u eksperimentisanju i potrazi za životom mimo stega potvrđenih saznanja poslužila mu je za kontemplaciju i na temu mozgalice može li ljubav da transcendira okvire fizičke privlačnosti.

Savršeni tumači te teze su Džef Golblum i Džina Dejvis u glavnim rolama, a ovaj višeslojni film sasvim dobro i efektno funkcioniše i ako ga posmatamo „samo“ kao precizan žanrovski rad.

Bram Stoker’s Dracula

Možda i poslednji veliki film Frensisa Forda Kopole koji je Stokerovog Drakulu vratio na početne i najcelishodnije značenjske pozicije – pozicije duboko emocionalne drame o varljivom identitetu kao prepreci punog smisla postojanja i nepatvorene ljubavi.

U ovom, pomenimo i to, maestralno dizajniranom filmu igrala je silina poznatih i dragih filmskih lica i pojava: Geri Oldman, Vinona Rajder, Entoni Hopkins, Kijanu Rivs, Ričard I. Grant, Keri Elves, Bili Kembel, Sejdi Frost, Tom Vejts, Monika Beluči… Nažalost, odmah nakon Drakule počinje priča o Kopolinom strmoglavu u bezidejnost i opskurnost.

The Thing

Džon Karpenter se u slučaju glasovitog Napada na policijsku stanicu broj 13 nadahnuo vestern-klasikom Rio Bravo, a kada je o Stvoru reč polazna tačka bio je zasluženo zaboravljeni naslov The Thing From Another Planet.

Karpenter je te polazne, skromnije okvire izdigao na nivo klaustrofobične borbe za opstanak u vrhunskom filmskom pakovanju, gde Stvor biva i primer znalačke upotrebe motiva egzistencijalne teskobe u neuslovima u čistom žanrovskom izvođenju.

Cape Fear, No Way Out i Desperate Hours

Ova tri filma s kraja osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, u vrsnom rediteljskom izvođenju Martina Skorsezea, Rodžera Donaldsona i Majkla Ćimina, a sa izvanrednim i veoma „zvezdastim“ glumačkim ansamblima, pokazali su i jasno potcrtali podatnost klasičnog holivudskog noar-filma za kasnija prerađivanja i promišljanja.

*

*

Dirty Rotten Scoundrels

Ovaj film je pre par godina dobio i damski prepravak (sasvim solidan, sa En Hatavej i Rebel Vilson), a u ovom središnjem viđenju priče o dva vazda zaigrana prevaranta opsednuta i međusobnim nadgornjavanjem i nadmetanjem Marlona Branda i Dejvida Nivena odmenili su savršeno uigrani i krajnje nadahnuti Stiv Martin i Majkl Kejn.

Ovaj film Frenka Oza krcat je scenama i rešenjima za nezaborav, a lični favorit je onaj sa večerom sa pampurom kao zaštitom za oko od, označimo je tako, nasrtljive viljuške.