The Wire – 20 godina samog vrhunca televizijskog programa

"Nisi gledao 'The Wire'? Odmah kući i počni da gledaš!" je prilično česta rečenica koju izgovaram u poslednjih 6 godina od kada sam se konačno namolio da vidim o čemu se radi.

Krajem 2015. godine na nagovor prijatelja sam se odlučio na taj potez. 5 sezona, tj. 60 epizoda promenile su apsolutno svaki aspekt mog uživanja u filmovima i TV serijama. Nijedan film i TV seriju jednostavno nisam mogao da shvatim ozbiljno nakon "Žice", iliti "Doušnici" kako je negde prevedena kod nas.

Danas je ravno 20 godina od emitovanja prve epizode ovog fenomena. Te 2002. godine, sa nepunih 11 godina, osim iščekivanja Svetskog fudbalskog prvenstva u Japanu i Južnoj Koreji, kao i košarkaškog SP u SAD-u kada je Bodiroga brisao lice peškirom Redžija Milera i Gurovićeve trojke koje su rušile drim-tim, me nije mnogo stvari interesovalo.

Ali da mi je neko pričao da će se te godine pojaviti nešto što će me zauvek, na neki način, "odbiti" od ostalih serija i filmova, kao filmofila još od malih nogu, teško da bih poverovao u tu rečenicu.

Džimi Meknalti, Babls, Omar, Ejvon, Kima Gregs, Frenk Sobotka imena su koja ne znače mnogo većini ljudi, ali ko je gledao "The Wire" zna, a i takođe zna šta znači "WMD", "pandemic", Hamsterdam i ostalo.

Od samog početka prve epizode sam se "navukao" (pun intended) s obzirom da priča počinje o policijskom odeljenju u gradu Baltimoru, koji pokušavaju da uđu u trag i izvedu pred pravdu Ejvona Barksdejla, glavnog dilera heroina u ovom gradu na istočnoj obali Sjedinjenih Američkih Država.

Iako na prvi pogled zvuči kao standardni kliše krimi holivudskih proizvoda, ne radi se samo o tome. Autor serije Dejvid Sajmon, koji je krajem 80-tih proveo sa detektivima u ovom gradu dosta vremena gledajući ih na delu (Samo 1988. godine u Baltimoru je umrlo oko 270 ljudi zahvaljujući epidemiji heroina, što od predoziranja, što od ubistava u ratu bandi, itd.), skupljao je materijal za svoju knjigu "Homicide: A Year on the Killing Streets", koju je kasnije pretočio u TV seriju "Homicide: Life on the Street".

Ali s obzirom kako je produkcijska kuća HBO htela nešto privlačnije i zanimljivije, otkupila je prava na knjgu i... ostalo je istorija.

Kroz svaku sezonu opisan je sistem koji ne obuhvata samo policiju, već i politiku, školstvo, novinarstvo, sindikalne radnike koji žele da nahrane svoju decu, obične ljude u neobičnim situacijama.

"Ko je glavni lik? Ima li poznatih glumaca?" Takođe su česta pitanja. Ne. Glavni lik ne postoji, iako bi se mnogi možda složili da to bude Meknalti, (auto)destruktivni detektiv, slab na škotski viski i lepe žene, a s druge strane, sjajan i posvećen policajac koji iza rešetaka želi da stavi svakoga ko želi jedan gram heroina da proda u gradu koji sam sebe izjeda u korupciji, ubistvima, nesrećnoj omladini u tragičnom školstvu, sistemu koji nikoga neće poštedeti. Glavni lik u ovoj seriji je grad Baltimor.

Poznatih glumaca nema mnogo, ali zahvaljujući Žici priličan broj je uspeo da se probije na scenu (poput Idrisa Elbe, Majkla B. Džordana i drugih), ali da sam ja jedan od tih glumaca, verovatno bih se samo tom ulogom hvalio.

Jedna od stvari koja me je prilično privukla kod ove serije je njena realnost. Iako spada u krimi dramu, dramatičnih scena nema, kao ni heroja koji u poslednjoj sekundi presecaju žicu (pun intended, opet) na eksplozivu, spašavaju nedužne civile od nekog moćnog negativca protiv kojeg bi trebalo pozvati Supermena ili Osvetnike.

A takođe i nema "Šerlok Holms" ili "Horejšio Kejn" (uz svo dužno poštovanje za Dejvida Karuza) tipa supermoćnih detektiva koji uz pomoć forenzičara saznaje šta je ubica doručkovao u utorak, ulaze im u umove tako što razmišljaju kao oni kako bi saznali njihov modus operandi ili da putem video snimaka na benzinskim pumpama saznaju da je ubica tamo natočio gorivo za hiljadu dinara.

Za razliku od današnjih politički korektnih serija i filmova i rimejkova serija i filmova od kojih samo kolutam očima, politička korektnost i u ovoj seriji postoji, s obzirom da je većina glumaca tamne puti, kao i nekoliko LGBT likova, ali oni nisu ubačeni u seriju samo da bi bili ubačeni zato što su tamnije puti ili su pripadnici LGBT zajednice. Svaki lik je bitan na svoj način, i svako od njih je ubačen sa razlogom.

Svakako, ukusi su različiti, možda se i razočarate i zažalite što ste pročitali ovaj tekst, uz na primer, "Sopranovi su bolji", "Breaking Bad 100 puta bolja, nemaš pojma", "batica očigledno nije gledao Sons of Anarchy", "Game of Thrones je bolji" (mada za poslednje čisto sumnjam da će ikada iko razuman to reći), za Sopranove i Breaking Bad mogu i da se složim, jer su dotične uvek sa razlogom u konverzaciji kada pričamo o najboljim serijama ikad, ali sa razlogom se uvek tu nađe i The Wire.

Ako vam je više dosta klišea, nerealnih romantičnih sitkoma, superherojskih blokbastera, filmova i serija prepunih CGI efekata, sa "The Wire" nećete pogrešiti. Ko zna, možda vam, kao i meni, presednu sve ostale serije, i odustanete od traganja za "najboljom serijom ikada" jer ste upravo odgledali jednu.