Umetnik katastrofe – stvorio „najgori“ film ikad, neki sumnjaju da je vanzemaljac

Neki reditelji se trude celog života da stvore velike filmove i ne uspe im, a neki to ničim nisu zaslužili, ali ipak ih stvore sasvim slučajno. Ili barem jedan.

Foto: IMDb

Taj film nije remek-delo, zapravo je najdalje od remek-dela što se može biti, ali je od 2003. do danas doneo više radosti i smeha ljudima nego što je to uradilo bilo koje ostvarenje s osvojenim Oskarom za najbolji film u tom periodu. Film je The Room, a reditelj je Tomi Vajzo i njegova priča je nešto posebno.

Poput onih afričkih sportista što kao imaju poznat dan rođenja, međutim, pravu istinu o danu dolaska na planetu niko živ ne zna, tako je i s njim. Prema IMDb-u, navodno, rođen je 3. oktobra 1955. godine, na Vikipediji uopšte ne piše datum, a do pre nekoliko godina tamo je stajalo kako je '68. godište.

To se baziralo na njegovom intervjuu iz kog se moglo zaključiti da je otprilike u to vreme rođen, međutim kada se ta 1968. godina pokazala kao besmislica, onda je s Viki sve obrisano.

Ne zna se ni odakle je, možda ima veze s Poljskom, možda i nema, on kaže da je odrastao u Nju Orleansu, ali naglasak ne zvuči kao da ima ikakve veze s američkim ili bilo kojom teritorijom, tako da ostaje totalna misterija od mladosti.

Nije ni važno, svakako teško koga može uveriti da nije vanzemaljac, jer kako osoba koja potiče sa Zemlje može toliko ne znati o osnovama ljudskog ponašanja i delovanja i još to uspe da pretoči u film?

Ah, film... The Room, posednik prestola u kategoriji "toliko loše da je dobro", jedno od kultnih ostvarenja 21. veka i zaista film u kojem se svi, i glavni junak, kojeg tumači Vajzo (takođe reditelj dela, scenarista, producent, izvršni producent, verovatno i spremačica, garderoberka i sve ostalo), ponašaju kao zombiji koji su pali s Marsa.

Ubačeni su u neke čak realne situacije, tipa suprugino varanje s prijateljem, rak dojke, kupovina cveća, međutim svakoj sceni su pristupili kao da prvi put spoznaju reči koje bi trebali da izgovore i kao da apsolutno nemaju nikakvo značenje za njih.

Naravno da su te reči još gore napisane nego što su ih oni odglumili, naravno da su setovi kao na predstavi u dečjem pozorištu, naravno da nijedan detalj nema nikakvog smisla, uključujući loptu ta američki fudbal koju likovi besomučno bacaju jedan drugom umesto da je ostave ili zapravo smisleno iskoriste, ali ipak je fascinantna koncentracija antitalenta na jednom mestu.

Tu se vraćamo na tvorca, verovatnog vanzemaljca koji je, eto, pogledao par filmova u životu i odlučio da nasumične teme iz svakog od njih ubaci u svoj rad i tako stvori unikat.

Unikat je i stvorio, The Room - koliko je užasno katastrofalan u svom kvalitetu, toliko je i zabavan.

Film za koji čak nije potrebno ni posebno raspoloženje, ni supstance, ni alkohol, mada verovatno sve to pomaže, jednostavno je čist užitak od prvog do poslednjeg minuta (osim tri najdosadnije scene seksa od ameba do danas) i svaki kadar nosi nešto novo i nenormalno, nešto što zdravoj osobi, tj. biću koje je zapravo osoba, nikada ne bi palo na pamet.

Radnju nema potrebe opisivati, možda nekome priča zazvuči zapravo normalno, a proizvodnja takvog efekta ne bi bila u skladu s novinarskom etikom.

Spomenuli smo misterije, a još jedna ogromna misterija jeste kako je Vajzo uspeo dobije upisanih šest miliona da snimi ovo čudo. Pričao je kako je prodavao neke korejske jakne, pa je od toga finansirao celi film.

Nema razloga da sumnjamo u istinitost priče, tako da, eto vam načina ako niste znali kako da zaradite koji miliončić dok kažeš "pranje para".

No, od uloženih "šest miliona" film je na blagajnama vratio negde oko hiljadu i po dolara, ali je nešto kasnije slučajno primećen i s punim pravom je postao kultni, fanovi već odavno imaju svoje rituale na projekcijama (kao što je bacanje kašika i ponavljanje replika u reč).

Stekao je svetsku slavu, čak je i na ovim prostorima više puta bio u alternativnim bioskopima pa je naš dobri svemirac u poslednjih 17 godina zaradio daleko veći novac od tih navodnih šest miliona s kojima je uleteo.

Da, njegov ortak i jedan od glavnih glumaca Greg Sestero je napisao i knjigu o snimanju "Građanina Kejna" među lošim filmovima, a Džejms Franko ju je preradio u film Disaster Artist pre tri godine i ispalo je jako dobro.

Neki detalji su izmenjeni u odnosu na stvarnost, što nije nužno loše u filmovima, ali u ovom slučaju zaslužuje kritiku, ali i pored svega toga više je nego vredno gledanja, samo bi valjalo pre svega overiti The Room. Uvek bi valjalo pre svega overiti The Room.

Franko je osvojio zasluženi Zlatni globus za tumačenje Tomija, da nije bilo tvita Ali Šidi, verovatno bi konkurisao i za Oskara, tako da je i Disaster Artist još jedan dokaz koliko je dobrog proizašlo iz bizarne genijalnosti Vajzoa i koliko znači ona izreka "lepota je u oku posmatrača".

Milioni ljudi su pronašli određenu vrstu lepote u filmu The Room iako bi svaka faktualna kritika glasila da u tom filmu nema ni promila ičega što se može nazvati lepim.

The Room je tu da svakoj logici stane na rep i kao što je, sudeći po naslovu, Tomi Vajzo "umetnik katastrofe", tako se i taj film može nazvati "lepotom katastrofe".

U vremenu kad je sve manje tradicionalne lepote na filmu, ta lepota katastrofe je apsolutno raspoloženje i hvala ovom biću neznanih godina, porekla i izvora finansija što nam je tu lepotu podario. Umetnik - Tomi Vajzo.

I jedna napomena za kraj: Nikako, ali nikako ovaj film ne smete da gledate sami. Okupite društvo, prijatelje ili porodicu i uživajte u ovom remek-delu i zajedno lijte suze od smeha.