Zašto i posle 30 godina obožavamo Nindža kornjače?

Nindža kornjače su obojile detinjstvo deci rođenoj osamdesetih i devedesetih 20. veka, ali i onima koji sada rastu.

Foto:Shutterstock

Crtani filmovi o mladim zelenim mutantima koji žive u kanalizaciji Njujorka, jedu picu i bore se protiv Sekača, te godine počeli su da se prikazuju na Radio televiziji Beograd.

Sve ove slike bi i dalje stajale u našim mentalnim porodičnim albumima, da ove iste nindža tinejdžere ne obožavaju i današnja deca.

One su jedan od retkih crtanih filmova koje gledaju, svojevoljno, različite generacije.

Tako je Savu Dimitrijevića koji ima devet godina u njihov svet njujorškog mokrog podzemlja nedavno uveo 30-godišnji brat.

Od tada i on obožava Nindža kornjače: "Volim ih zato što je mnogo zabavan i smešan crtani film. Takođe ih volim zato što je to priča o četiri brata, a nas je trojica u porodici", kaže Sava za BBC na srpskom.

Ko su nindža kornjače?

Leonardo nosi plavu traku i on je vođa ekipe, barata mačevima - nindžato.

Donatelo je ljubičasti, tehnološki genije i najmanje koristi silu, od oružja ima bo štap.

Rafaelo je sa crvenom trakom, promućurni i sarkastični momak, čije je oružje trozubac sai.

Mikalanđelo je s narandžastim pojasom i nunčakama.

U sebi nose klicu globalizacije - imena su im italijanska, žive u Americi, bave se japanskim borilačkim veštinama, a kroz većinu epizoda provlači se kao vrlo važan značaj masovnih medija.

U nešto drugačijem obliku prvi put su se pojavili 1984. u stripu Kevina Istmana i Pitera Lerda, a na Balkan stižu kao junaci crtanih filmova.

''Te VHS kasete smo gledali stalno. Moj brat je dijaloge bukvalno znao napamet. Pevušili smo uvodnu pesmu, iako je bila engleskom, a ja sam tek stasavala u govornicu srpskog jezika. I sad čujem onaj posebni glas - Mladi mutanti nindža kornjače. To je ujedno bio i jedini crtani film gde smo recitovali i čitavu odjavnu špicu'', kaže Savina sestra.

"Preveo Goran Kričković. Tekst interpretirali Ljubiša Bačić, Nada Blam, Vlastimir Đuza Stojiljković i Nikola Simić, magnetoskop Predrag Jeremić, ton-majstor Miodrag Ž. Vučković, realizacija Slavko Tatić".

Antijunaci sa kojima se deca lako poistovete

Tajna uspeha Nindža kornjača je što su bili rodonačelnici određenog profila crtanog filma, kaže za BBC jedan od onih čije je ime na špici - prevodilac Goran Kričković.

"Oni su prvi super antijunaci i u tome je bila kvaka.

"Deci je bilo mnogo lakše da se poistovete sa nekim koji jeste da imaju veštine, ali imaju i puno slabosti - neispunjenih želja i snova", kaže Kričković.

Čovekolike kornjače, između ostalog, žele da ih svet prihvati, ali ljudi najčešće vrište kad ih vide - onako zelene.

"Kad pogledate te filmove, a ja sam ih se nagledao onoliko, vidite da se najvažniji deo radnje odvija u njihovom interaktivnom odnosu i problemima sa kojima se suočavaju.

"Protivnik nije toliko bitan, njega na kraju uvek slupaju, više je to drugarstvo bilo u pitanju i duh čopora koji niko ne voli", ocenjuje Kričković.

Glumica Nada Blam za BBC kaže da su njih četvoro glumaca davali glasove svim likovima crtanog ovog filma, a nije ih bilo malo.

Tu su pored četvorice kornjača i njihov učitelj Splinter, mozak Krang, mutanti Bibop i Rokstedi i brojni negativci, ali i prijateljica kornjača novinarka Kanala 6 Ejpril O`Nil sa ekipom kolega s televizije.

"To je bila ekipa sa velikim glumačkim iskustvom, darom i brzinom.

"Radilo se uživo, bili smo svi zajedno u studiju pa smo mogli jedni s drugima da komuniciramo kao u pozorištu i to mi danas nedostaje", kaže ona.

"Zbog toga su ti filmovi posebno topli i uzbudljivi", dodaje Blam.

Tada je od glumačkog umeća zavisilo koliko će se likovi razlikovati, danas to uglavnom moderna tehnika uradi.

"Igrala sam po pet šest likova u filmu, bila sam svaki ženski glas.

"I Ejpril O`Nil i susetka i prolaznica, i prodavačica i Irma, sve sam ja bila", svedoči glumica.

Glumačka ekipa snova

Za dobar deo generacije koja je sad u tridesetim postoje samo jedne - te Kornjače sa starom sinhronizacijom, gde se njihov ne tako moćni neprijatelj zove Sekač, a ne Šreder, kao u kasnijim filmovima.

Današnja deca su pametnija i manje isključiva, pa Sava voli i "stare i nove".

Prevodilac Goran Kričković je zaslužan za sva imena, pa i ona koja su ostala kao na engleskom.

"Šreder je postao Sekač da bi bio nešto što asocira na noževe i strašno, a Bibop i Rokstedi su ostali kao u originalu.

"Dovoljno je to neobično i strano i na engleskom, pa sam ostavio tu aromu, i Betmen je Betmen, a ne Šiško ili Šišoljud", otkriva Kričković tajne zanata.

Sekačevo skrovište Tehnodrom se, na primer, tako zove i u originalu. Nije, kaže, bio presrećan kad mu je "zapalo" da to radi.

"Namučio sam se kao nikad.

"Najteže je bilo smišljati odvratnu hranu koju jedu, jer je ideja bila da one njihove pice napravim tako da deci bude bljak kad čuju u lokalnom maniru".

Mutanti tinejdžeri često stavljaju različite, mnogima neadekvatne, priloge na picu, na primer - inćune ili džem.

"Ideja je bila da to bude antipod onoga što deca vole i da kad kod kuće dobiju ono što im majka skuva da to jedu sa zadovoljstvom, u suprotnom će da dobiju ono što jedu Kornjače", kaže kroz smeh.

Nije stvar samo nostalgije

Do danas snimljeno je šest filmova, pet TV serija, u jednom su se družili sa Betmenom, objavljeno je mnoštva video igara i bezbroj stripova.

"Tako su Kornjače postale deo popularne kulture kao malo koja strip kreacija", piše američki novinar Ričard Njubi za Holivud reporter.

Razlog što su toliko voljene i posle tri decenije ne leži samo " u nostalgiji za detinjstvom", navodi u tekstu posvećenom mladim nindža reptilima.

"Stil u kome su prikazani se menjao i njihova nijansa zelene varirala je tokom godina, ali Kornjače nikad nisu ostale dugo zaglavljene u kanalizaciji.

"Uverljivo prikazan svet je ono zbog čega je film tada radio, i zbog čega je 30 godina kasnije ostao toliko cenjen među obožavaocima i poznavaocima stripova", opisuje Njubi.

Radnja se ne dešava u nekom izmišljenom gradu, poput Betmenovog Gotama, već u pravom Njujorku, koji je pomalo prljav, ali živi - i to se oseća.