Naučnici potvrdili: Depresija je zapravo naš pokušaj da se spasemo

Decenijama unazad depresiju doživljavamo kao bolest i bespotrebno “odstupanje od normalnog funkcionisanja”.

 Foto: Pexels

Ta ideja zapravo i ima smisla jer depresija uzrokuje patnju, pa čak i smrt. Ali šta ako smo sve pogrešno shvatili? Šta ako depresija uopšte nije aberacija već važan deo našeg biološkog sistema?

Sve više stručnjaka iz različitih oblasti dovodi u pitanje našu trenutnu definiciju depresije. Biološki antropolozi tvrde da je depresija prilagodljiv odgovor na nevolje, a ne mentalni poremećaj.

Britansko psihološko društvo u najnovijem izveštaju navodi da bi na depresiju trebalo gledati kao na iskustvo, ili skup iskustava, a ne kao na bolest.

Neuronaučnici se fokusiraju na ulogu autonomnog nervnog sistema (ANS). Prema polivagalnoj teoriji ANS-a, depresija je deo biološke odbrambene strategije koja nam pomaže da preživimo.

Postoji uvreženo mišljenje da depresija započinje iskrivljenim razmišljanjem. To dovodi do psihosomatskih simptoma, poput glavobolje, bolova u stomaku i umora. Sada modeli kao što je polivagalna teorija sugerišu da se vratimo unazad.

Depresija nam pomaže da preživimo

Telo je ono koje otkriva opasnost i pokreće odbrambenu strategiju čiji je cilj da nam pomogne da preživimo. Ta biološka strategija naziva se imobilizacija, a u umu i telu se manifestuje niz simptoma koje nazivamo depresijom.

Laura veruje da joj je depresija spasla život. Otac ju je najčešće povređivao svojim rečima, a kada mu se suprotstavila Laurin otac bi postajao opasan. U tom trenu dobio bi onaj oholi pogled u očima, a njegovo nasilje je nekoliko puta dovelo Laurin život u opasnost.

Laurin otac je bio toliko pronicljiv da je mogao da prepozna kada se osećala buntovno, a kada je to skrivala. I kaznio ju je zbog tih osećanja.

Lauri je depresija pomogla da preživi. Depresija joj je spuštala glavu dole, sprečavala je da se odupre, pomogla joj da prihvati neprihvatljivo. Depresija je utrnula njena buntovna osećanja.

Laura je odrasla u vreme kada nije imala kome da priča o svom problemu, a njena jedina strategija bila je da preživi. I preživela je.

Kada se osvrne, Laura ne žali zbog depresije iz detinjstva. Ona to ceni. Prolazak kroz proces lečenja i rad sa terapeutom pomogli su joj da vidi kako joj je depresija poslužila.

Laurina priča je veoma teška. I pomaže nam da shvatimo da, iako se depresija može desiti iz dobrog razloga, to je ne čini dobrom. Laura je duboko patila i slikovito opisuje bol zbog svog beznađa. Njena depresija bila je loše iskustvo koje je započelo kao poslednje utočište dobrog biološkog sistema.

Depresija počinje imobilizacijom

Prema polivagalnoj teoriji neuronaučnika Stivena Pordža, naše svakodnevno iskustvo zasniva se na hijerarhiji stanja u autonomnom nervnom sistemu. Kada se nervni sistem oseća sigurnim, on oseća blagostnje i socijalnu povezanost, a tako se osećamo i mi.

ANS takođe neprestano skenira naše unutrašnje i spoljašnje okruženje tražeći potencijalnu opasnost. Ako otkrije pretnju, ili pak nedostatak sigurnosti, njegov sledeći korak je borba ili beg, što mi osećamo kao anksioznost.

Ponekad ta pretnja traje toliko dugo da ANS odluči da više nema načina da se bori ili pobegne. U tom trenutku ostaje samo jedna opcija – imobilizacija.

Imobilizacija je biološka odbrana kada dolazi do usporenog rada metabolizma koji vodi do stanja mirovanja. Tada se osećamo tromo i čak može doći do nesvestica.

 Foto: Pexels

Imobilizacija ima važnu ulogu – ublažava bol tako da se osećamo potpuno isključeno iz cele situacije. Pored toga ima i metabolički efekat jer prebacuje telo na stanje ketoze. Neki lekari pretpostavljaju da bi ovo metaboličko stanje moglo da pomogne u zaceljenju teških bolesti.

Kada dožive neki traumatični događaj, ljudi često opisuju taj osećaj “van tela”, što ima odbrambeni efekat u ublažavanju emocionalnog šoka.

Dakle imobilizacija je ključni deo biološke odbrane organizma, ali je kratkoročna. No, ako se pretnja nastavi u nedogled, nastavlja se i imobilizacija. S obzirom na to da se tada menja i moždana aktivnost, imobilizacija utiče na emocije i sposobnost da rešimo problem. Ljudi se osećaju beznadežno i bespomoćno. To je depresija.

Depresija se dešava iz dobrog razloga

Mi imamo tendenciju da depresivne osobe smatramo slabićima koji ne umeju da se izbore sa stresom. Knjige o samopomoći sugerišu da depresivne osobe moraju samo da budu mentalno stabilnije kako bi rešile problem. Ali telo to ne vidi tako.

Prema Pordžu, depresija je skup emocionalnih i kognitivnih simptoma koji se nalaze na vrhu fiziološke platforme u odgovoru imobilizacije. To je strategija koja nam pomaže da preživimo – naše telo pokušava da nas spasi. Depresija se dešava iz fundamentalno dobrog razloga.

I to menja sve. Kada ljudi koji su depresivni saznaju da nisu oštećeni, da imaju dobar biološki sitem koji pokušava da im pomogne da prežive, počinju da vide sebe drugačije. Na kraju krajeva, depresija je poznata kao osećaj beznađa i bespomoćnosti. Ali ako je depresija aktivna odbrambena strategija, ljudi shvataju da nisu baš tako bespomoćni kao što su mislili.

Prelazak iz imobilizacije

Ako je depresija emocionalni izraz reakcije imobilizacije, onda je rešenje izlazak iz tog stanja odbrane. Pordž smatra da nije dovoljno samo da se pretnja ukloni. Umesto toga, nervni sistem mora da detektuje snažne signale sigurnosti kako bi se vratio u socijalno stanje. Najbolji način za to je društvo, odnosno socijalna povezanost.

Jedan od simptoma depresije je sramota, osećaj da ste izneverili druge ljude ili da ih niste dostojni. Kada kažete ljudima da je depresija aberacija, govorite im da nisu deo plemena. Da ne pripadaju ovde. Tada se njihov stid produbljuje i oni izbegavaju socijalnu povezanost. Time im automatski sečete put koji ih vodi iz depresije.

Vreme je da počnemo da poštujemo hrabrost i snagu depresivnih ljudi. I vreme je da prestanemo da se pretvaramo da su depresivni ljudi drugačiji od bilo koga drugog.