Psiholog upozorava – usamljenost kao nova epidemija

Psiholozi sve češće govore o tome da su ljudi danas manje društveni i da su otuđeni jedni od drugih. Da li je kovid doneo novu epidemiju - usamljenost?

Foto: Shutterstock

Neretko iz udobne fotelje ispijamo kafu sa prijateljima ili rođacima preko "Skajpa" ili video-poziva, iako možda ne žive na drugom kraju sveta. Da li postajemo asocijalni ili smo se samo prilagodili pravilima novog vremena, i jesmo li toga svesni? Jesmo li postali sami sebi dovoljni?

- I dalje postoje prijateljstva, rodbinski odnosi koje negujemo. Možda to ne izgleda kao pre 10 ili 20 godina, ali predstavljaju važan deo našeg života. Istina je da smo danas mnogo fokusiraniji na svoje potrebe, ali nisam sigurna da to znači da smo sebi dovoljni - kaže psiholog i psihoterapeut Jovana Jestrović.

Kako da se vratimo ranijem društvenom životu i navikama?

- Ne znam da li je moguće da sve izgleda kao ranije. Treba da se trudimo da provodimo vreme sa dragim ljudima i uživamo u zajedničkim trenucima kad god to možemo. Da shvatimo da su telefon i internet sjajni kada nismo u mogućnosti da nekoga vidimo uživo, ali da oni nikako ne mogu da zamene sve susrete i postanu jedini način druženja - kaže psiholog.

Dostupni tuđi životi

Danas su nam svi sadržaji, ali i tuđi životi dostupni iz udobnosti doma zahvaljujući tehnologiji. Sa druge strane, brz tempo života dovodi do toga da smo sve više umorni, a onlajn susreti nam omogućavaju da radimo istovremeno i neke druge stvari i prekinemo ih kada to želimo.

Naše generacije mnogo spremnije da sebi posvete vreme.

U kojoj meri asocijalnost zavisi od tipa ličnosti i ko je takvom ponašanju najviše sklon?

- Neke osobe su po prirodi manje druželjubive i manje uživaju u interakcijama sa drugim ljudima. U psihologiji, zovemo ih introvertima. Sa druge strane, ekstroverti su ljudi koji više vole da provode vreme sa drugima, to su oni za koje narodski kažemo da su druželjubivi - ističe Jestrovićeva.

Ne postoje fatalne posledice ponašanja kada se izbegavaju ljudski kontakti. Ovi ljudi veoma rano nauče da funkcionišu sami i da sve mogu da obavljaju bez pomoći drugih. Ipak, ne možemo zaboraviti da je čovek socijalno biće i da svakom od nas ponekad treba podrška bliskih osoba, koje niko i ništa ne može da zameni.

- U situacijama kada shvate da su potpuno sami, neretko potraže podršku. Obično to toliko dugo traje da oni ne znaju kako se započinje ili obnavlja bilo kakav socijalni kontakt i potreban je dug terapijski rad kako bi se postigao napredak - zaključuje Jestrovićeva.