Sigurno ste bili u situaciji da vam neko priča i ne može da se zaustavi. O tome da vam ne stoji ta frizura, o tome kakva je ološ komšinica ispod, o nemogućnosti da nađe idealnu kućnu pomoćnicu, ili o televizijskim emisijama koje je gledao protekle nedelje.
Foto: Shutterstock
Ruski psiholog Elena Špundra piše o tome koje stvari treba prećutati svaki put.
Netraženi saveti, nepotrebna istina, netražena briga, mi uvek veoma volimo da "činimo" dobro, da radimo i damo ono što nam ne traže. Nekako, nam se čini da se u tuđem životu orijentišemo bolje od onoga ko ga živi. I mislimo da će pravedna (čitaj - žestoka, ničim prikrivena) kritika pomoći drugom da dostigne neke nove visine razvoja.
Zapravo, ne. Svako ima svoje iskustvo, svoju istinu, zato, ako ne želiš da postaneš čovek od kog svi beže, evo nekoliko stvari i situacija u kojima treba ćutati ili se ponašati veoma uzdržano:
Čak i ako ti je tražila savet ili mišljenje, izrazi ga krajnje korektno, pre toga izrazi podršku majci i razumevanje kako joj nije lako. Svako ukazivanje da je dete uradilo nešto pogrešno, da je postupilo "loše", majka kad čuje takođe čuje i to da je ona loša majka, kad je dopustila slično. Okriviš dete - okriviš majku. U odgovoru ćeš dobiti dvostruku zaštitu ili napad.
I tim pre ne dozvoli sebi dugu priču o tome šta te "boli" kad se ispostavi da je čovek koga si upoznao advokat, lekar, pisac ili psiholog. Veruj, ti ljudi već dobro znaju šta će se desiti dalje, pa sve češće izbegavaju da saopšte svoju profesiju.
Gde god da je došlo do susreta, u katedrali Svetog Petra u Rimu ili na krštenju prijatelja, uvek počinju da im govore o tome šta ih brine i traže savet ili prepričavaju ceo svoj život u nadi da će on obogatiti riznicu njihovih iskustava. Veruj, u riznici psihologa, lekara i advokata priča je više nego što je ceo tvoj život. A pisac će i sam smisliti priču.
Za profesionalno savetovanje i pomoć treba platiti. Ti nisi spreman da poklanjaš svoje profesionalne usluge. Pa, zašto si siguran da ih oni poklanjaju?
Foto: Shutterstock
Postoji ipak velika razlika između toga da se jednostavno kaže "bila je veza, trajala je toliko i toliko i onda se desilo to" i toga da se svaki put upuštaš u duge priče o tome kako vam je bilo zajedno, gde ste išli, šta ste radili, kakve poklone ti je davao bivši, kakva je strašna žena njegova majka, i da seks nije bio baš super. Ili obrnuto: "Super, kakav seks, dragi ti nisi baš tako iskusan u krevetu, ali ništa, mi ćemo to popraviti."
Čak i ako su te pitali da pokažeš fotografije s odmora, možda treba pokazati samo 10-15 najboljih snimaka, ali ne svih 3.444. Ljudi mogu da pokažu interesovanje za tvoj hobi, ukus i afinitet, ali da li treba odmah srećno uskočiti u omiljene klizaljke "ja sam tako zanimljiv" i uzeti reč narednih 4 sata.
"Upravo sam se vratio iz Španije, ovo je moj brod, ovo je moj auto, a ovo sam ja, ja jedem, ja se kupam, a ovde spavam. A još sam snimio prelepu muziku, ona mi je na drugom flešu, sada ću vam pokazati, slušajte? A imam i zanimljiv film o tome kako sam se odmarao u Španiji, videli ste fotografije, ali oni ne prenose celu suštinu, sada ćemo da pogledamo film, onda ćete definitivno sve shvatiti."
Čak i ako je ona veoma objektivna i za tvoje mišljenje se istinski interesuju. Svi mi, kada započinjemo nešto novo, bojimo se i nismo sigurni kakav će biti rezultat. Zadatak kritike je da razvije čoveka, a ne da mu ubije svaku želju da se oproba u nečem novom. Zato, kada govoriš o nečijim delima ili radu koristi jednostavno pravilo "jedna radost-jedna gadost", pritom radost uvek treba da bude prva.
To je zakon psihologije percepcije - nismo sposobni da čujemo dobro, koje ide iza lošeg. Ako počneš sa lošim, dobro možeš i da ne kažeš, jer će proći nezapaženo. Na početku pohvali čoveka, istakni da mu se bezuslovno dalo, pusti malo, da uživa u pohvali i tek onda reci ono što misliš da je loše.
Foto: Shutterstock
Ljudi me često pitaju: "Videla sam muža svoje prijateljice u restoranu sa drugom ženom, treba li to reći prijateljici?" "Videla sam sina prijateljičinog u društvu loših tinejdžera, da li da joj kažem?". Svaki čovek je u stanju da primi svaku informaciju i svako bira taj nivo osvešćenosti koji mu je prijatan.
Ako daješ čoveku više informacija nego što je spreman i nije tražio, stavljaš ga ispred neophodnosti da nešto uradi, a pošto čovek nije spreman za akciju - on se ili "zatvara", ili prebaci svu odgovornost na tebe. Da li si spreman za to?
Druga osoba je u stanju da ti pokaže ili kaže šta želi od tebe. I što je najvažnije, ti uvek možeš da pitaš da li želi da sazna, da čuje, da dobije od tebe informaciju, savet ili pomoć. Budi pažljiv prema svom sagovorniku i onda će vaša komunikacija zaista biti ispunjena i interesantna.