Način na koji opisujemo druge definiše nas same

Način na koji opisujemo druge definiše nas same

Način na koji opisujemo druge nas definiše. To je nešto što svakodnevno doživljavamo, i sami se osećamo loše kada nam se pripisuju osobine koje nam ne pripadaju.

 Foto: ShutterStock

Priznajmo, svi neprekidno donosimo procene o ljudima koje poznajemo ili upoznajemo. Naš mozak to mora učiniti u pokušaju da održi okolinu pod kontrolom i na neki način, da zna šta može očekivati od drugih.

To je sasvim normalan psihološki proces.

Zanimljiva studija sprovedena na Univerzitetu za psihologiju u Njujorku i objavljena u Journal of Neuroscience objašnjava da je ovoj maloj strukturi mozga (amigdali) potrebno nekoliko milisekundi da se proceni da li je neko pouzdan ili ne, može li nas zainteresovati ili je naprotiv, osoba koju treba izbegavati.

U stvari, gotovo bez greške bismo mogli reći da je za naš mozak prvi utisak sve, čak iako očigledno postoje male i zanimljive nijanse.

Dakle, nakon što amigdala izvrši vrlo brzu procienu onih koji su ispred nje, filter ličnosti stupa na scenu. Ova mentalna struktura će odlučiti da li će se približiti osobi i potvrditi validnost prvog utiska.

Ona će biti ta koja nas tera da formulišemo negativne sudove (ili ne), ona u suštini artikuliše, posreduje i određuje način na koji se odnosimo i ponašamo sa drugima.

Izdaje nas način na koji opisujemo druge

 Foto: ShutterStock

Kineska poslovica kaže da je moguće čoveka slomiti samo težinom jezika. Velika je istina i niko ne može da dovede u pitanje koliko jezik može da nanese štetu i pustoš. Viđamo to svaki dan na poslu, u porodici, sa poznanicima.

Komunikacija sa drugima je osnovni dio našeg procesa socijalizacije. Tokom naše interakcije uobičajeno je biti ljubazan, pošten i pažljiv.

Međutim, tu su i loša i česta upotreba kritike, prezira, neopravdanog uvrede, zadovoljstva prilikom etiketiranja drugih.

Svet je prepun ljudi koji pronalaze zadovoljstvo pripisujući drugima nedostatke, gotovo neprekidno.

“Ti si ono što kažeš!”. Ova izjava nije naša, već profesora Skovronskog sa Univerziteta Wake Forest u Severnoj Karolini.

Detaljna istraga ličnosti i presude koje formulišemo istakli su ono što svi nekako možemo razumeti. Način na koji opisujemo druge definiše nas.

Mi smo ono što govorimo, ono što zaključujemo i ono što projektujemo na one oko nas.

Oni koji žive sa tamnim naočarima

 Foto: ShutterStock

Postoje oni koji ne žele da vide, oni koji stvarnost gledaju kroz tamne sočiva i kratkovidnim očima lutaju zamagljenim svetom da je bolje ne verovati.

To su ličnosti koje dozvoljavaju da ih vode stereotipi i ne žele da vide dalje, preziru, izruguju se, kritikuju one koji ne misle ili se ne osećaju poput njih.

Ako nam način na koji opisujemo druge omogućava da uvidimo svoju ličnost, oni koji uvek označavaju druge na negativan i kritičan način pokazuju unutrašnju prazninu nastanjenu nedostatkom samopoštovanja.

Oni koji žive sa ružičastim naočarima

Iznenađujući element pojavio se u istraživanju Univerziteta Wake Forest. Ljudi koji su izrazili najmanje mišljenja bili su oni koji su pokazali najveću sposobnost agregacije.

Ukratko, oni sa darom pozitivnosti, optimizma i dobrog samopoštovanja ne dozvoljavaju da na njih utiče početna ocena i više vole da ih prati kontakt, bliskost.

Tek kada ostavimo po strani etikete, stroge presude, odbijanja koja se zasnivaju na ne baš čvrstim temeljima, povećavamo šanse za povezivanje sa drugima, stvarajući čvršća prijateljstava u okruženju sa manje predrasuda.