Pitali smo beogradske studente koliko je fakultet stresan

Napravio se dubok jaz između studenata koji dane provode nižući stres za stresom i onih kojima je sve ravno do Kosova. Da li je to samo odbrambeni mehanizam i ignorisanje problema u kojima se jedan 20-godišnjak nalazi ili se zaista razlikujemo toliko da neko stres doživljava kao lični poraz, a neko kao samo još jedan loš dan?

Fakultet se podrazumeva kao najlepši period života, ali tanka je nit između prelepog i užasnog.

Zato, nije sve baš tako šareno kada znaš da postoji druga strana studiranja, strana zbog koje shvatiš da nije svako rođen da bude ozbiljan student kome je čitav svet na plećima. Ako se ne snađeš i naučiš da živiš sa konstantnim stresom, nisi daleko od još jednog brucoša koga će stres stopirati u obavljanju čak i onih najosnovnijih obaveza.

Pitate se šta može da bude toliko stresno, a zapravo je vrlo malo čitanja i samog razmišljanja o tome potpuno zbunjujuća i depresivna tema. Pokušali smo da kroz razgovor sa studentima približnije prikažemo o kakvim se problemima radi i na koji način su naučili da se sa njima bore.

Ivana (24), student psihologije

- Kada sam upisala fakultet nisam znala koliko stresno će zapravo biti. Moje volontiranje, zatim prakse, kongresi, učenje i predavanja kao i honorarno zaposlenje su često bili previše. Razvila sam jako loš mehanizam odbrane: skoro svaki put kada bih popila makar jedno pivo ja bih se rasplakala, jako, i to bi trajalo i do sat vremena. Tim plakanjem sam izbacivala sve iz sebe, sve što sam "držala pod kontrolom".

- Bolje kontrolišem nezgodna osećanja na praksi, više sam organizovana pa je stres manji sto se tiče obaveza. I kada se osećam da ne mogu više, okrenem se prijateljima. Oni uvek imaju vremena za mene i puni su razumevanja. Nikome od nas nije lako, ali se trudimo da se podržavamo i uvek izdvojimo vreme kad je neko od nas u krizi. Meni je ponekad dovoljno da mogu da ispoljim nemoćni bes i sve je iz momenta drugačije - rekla je Ivana.

Miloš (28), student prava

- Prvi udar struje stresa je da nisam dovoljno inteligentan da mogu da savladam silno gradivo sa kojim sam se suočio u prvom semestru. Kao i svaki strah, reševa se sukobljavanjem sa istim. Stolica za učenje je gorela i nije bilo problema. Osim sitnih cimanja oko poena za budžet, najveći stres je bio ispit koji nisam uspeo da položim pet godna, a ujedno je bio i poslednji.

- Napisao sam diplomski i rad je predao komisiji, ali taj ispit nikad nisam položio. Nažalost, problem je bio do profesora koji je iz ličnih razloga demonstrirao moć nad pojedincima i padanje nije imalo veze sa manjkom znanja. Previše bromazepama i previše živaca je otišlo dok nisam odlučio da napustim faks iako sam položio 44 ispita. Ovo nije rešenje koje drugima predlažem jer treba da se bore za sebe, ali je meni bilo dosta borbe sa vetrenjačom.

- Sad, iz ove tačke gledišta, nema potrebe da se stresiraš jer je život posle faksa desetostruko suroviji i stresniji od njega samog. Stres je doslovno mržnja prema sebi - objašnjava Miloš.

Jelena (25), student književnosti

- Problem sa profesorkom književnosti nikada neću zaboraviti. Žena od prvog dana ne želi da procenjuje moje znanje već samo fizički izgled, i kada je pitam gde sam pogrešila, objašnjenje je da sam svuda pogrešila. Plakala sam, noćima nisam spavala, nisam znala na koji način više da rešim problem, a onda sam odlučila da ispitam sve druge opcije. Otišla u dekanat, rekla da imam problem i doviđenja.

Stvar se bitno menja kod Luke koji je smogao snage, priznao sebi da ima problem i otišao na terapiju. Nekoliko seansi zamenile su stotine meditacija i rituala kojih se pridržavao kako bi stresu video leđa.

Luka (24), student sociologije

- Nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da sam na privatnom fakultetu. Konstantno sam se osećao manje vrednim od svojih drugova koji su na državnom. To je mnogo uticalo na moje samopouzdanje što je kasnije otišlo predaleko. Jednog dana sam se probudio sa agorafobijom i nije mi bilo jasno zašto i kako mi se sve to dešava.

- Pokušao sam da se "lečim" tako što sam spavao danima, kad god osetim nelagodnost. Izbegavao sam velika zbivanja i događaje jer mi ništa nije odgovaralo, samo sam želeo da budem sam. Tada je došlo do pucanja, morao sam da potražim pomoć psihologa.

- Uz uputstva koja su mi data i pridržavanje bazičnih pravila u slučaju panike i anksioznosti, desio se veliki obrt. Stao sam na loptu, stavio na papir sve probleme sa kojima se suočavam i shvatio da su mnogi rešivi, za vrlo kratko vreme. Kada sam se pomirio sa tim da neke stvari ne mogu da promenim i da sam isključivo ja taj koji utiče na tok mog života, bilo mi je mnogo lakše da funkcionišem.

- Jeste preteško, ali jednu stvar sam zauvek naučio - uvek treba naći nekoga sa kim možeš da pričaš, i nikada ne treba da se povlačiš u sebe. Šetaj, pričaj sa ljudima, nađi sebi neku obavezu. Vremenom se intenzitet stresa opasno smanjio.

Psiholozi imaju rešenje kog svako treba da se pridržava

Psiholog Radmila Grujičić smatra da se borba sa stresom promenila na bolje, ali da i dalje ima prostora za napredak. Ipak, ono što studentima stvara najveći problem je nedostupnost profesora i njihova samovolja.

- Nedostupni profesori i jasno usađena granica između studenta i predavača stvaraju nejasnoću kod studenata. Često se dešava da profesori ne dolaze na predavanja, nedostupni su u vreme konsultacija itd. Njihova oholost se izražava na pogrešan način i to logično izaziva stres i neprijatne situacije - kaže Radmila Grujičić.

Kada je u pitanju sama činjenica da sve više mladih pati od nekog oblika stresa, naša sagovornica kaže da su takve stvari očekivane jer mladi sve više pričaju o tome. Govore otvorenije i informacije su im daleko dostupnije, pa samim tim često sami shvate da imaju napade panike ili da ih je obuzela anksioznost.

- Manja tolerancija na stres kod mladih je posledica životnog stila. Mnogo je više trošenja i pražnjenja nego punjenja pozitivnom energijom. Mnogi od njih su nenaviknuti na stres jer su u mlađim danima dosta izolovani i zaštićeni pa ne umeju da se suprostave najmanjoj stresnoj situaciji. Tada shvate da je vreme za psihoterapiju ili bolje reći razgovor - objašnjava Grujičić.

Ključ za suprostavljanje stresu je, kako kaže psiholog, mentalna higijena.

- Narodski rečeno, mentalna higijena je način da punimo svoje baterije. Da li će to biti odmor, druženje, muzika ili priroda - sasvim je svejedno. Potrebno je da osluškujemo sebe i svoje potrebe, jer mentalna higijena nema određeno pravilo kada nam šta prija. Neophodno je da vam ona postane prioritet i da je uključite u svakodnevni život. Ljudi koji imaju razvijenu mentalnu higijenu mnogo ređe upadaju u stresne situacije - zaključila je Radmila.