Šta objave na društvenim mrežama govore o vama

Internet i društvene mreže su donele jednu od najznačajnih promena u istoriji čovečanstva i ta promena je nezaustavljiva. Ukoliko bi pojedinac po svaku cenu želeo da ostane izvan toga zapravo bi bio izvan svih tokova savremenog života.

"Onlajn život" korisnika socijalnih mreža kroz njihove objave pruža mnoštvo informacija i gotovo da nema čoveka koji se u određenom trenutku ne zapita - Koliko otkrivam sebe? Gde je granica? Šta ovo govori o meni?

Da li naši profili na Instagramu, Fejsbuku i drugim društvenim mrežama govore o nama i više nego što smo svesni? Koliko fotografije i tekstovi koje objavljujemo otkrivaju naše psihičko stanje? Šta se krije iza samoprezentovanja? Koliko je "zdravo" nemati socijalne mreže u modernom dobu?

Odgovore na ova i mnoštvo drugih pitanja potražili smo od kliničkog psihologa dr Dušanke Vučinić Latas.

Da li smatrate da ono što svakodnevno objavljujemo/delimo na društvenim mrežama govori o tome šta se dešava u našim glavama i više nego što smo svesni?

- Naprotiv, mislim da ono što se objavljuje na društvenim mrežama najčešće predstavlja idealizovano samoprezentovanje, odnosno, prikazivanje idealne, savršene slike o sebi koju želimo da prikažemo drugima i što ponekad nema baš puno dodirnih tačaka sa realnim i svakodnevnim životom koji vodimo i stvarnim osećanjima i unutrašnjim doživljajima. U najvećem broju slučajeva postavljaju se fotografije na kojima najlepše izgledamo, najluđe se provodimo, najzanimljivija mesta koja posećujemo ili hrana koju jedemo i to uvek sa idejom da se predstavimo onakvi kakvi bismo želeli da budemo u očima drugih.

Šta može (raz)otkriti anksioznost, depresiju ili bes na fotografijama ili tekstovima koji se plasiraju na internetu?

- Većina ljudi najviše se investira u pokušaje da ne procure takva osećanja na slike ili priče koje objavljuju. Niko ne želi da se prikaže kao ranjiv, prestrašen, tužan, nesrećan ili usamljen.

Kako biste objasnili pojačanu potrebu za pažnjom u modernom dobu koja se podmiruje putem interneta?

- Savremena tehnologija je svima dostupna i jednim delom pokreće i zadovoljava narcističke potrebe koje postoje u svakom čoveku u određenoj meri. Svako od nas po malo želi da mu se dive, da misle dobro o njemu/njoj, poneko želi i da mu zavide… To su normalne ljudske potrebe ako su prisutne u razumnoj meri. Ukoliko osobi pažnja i divljenje drugih postanu jedini cilj onda govorimo o patološkim potrebama za divljenjem.

Različita psihološka istraživanja ukazuju na porast narcisoidnosti kod korisnika društvenih mreža, a tim povodom se postavlja suštinsko pitanje – Da li se ljudi "zaljubljuju" u svoj pravi odraz (poput Narcisa iz mitologije) ili u sliku sebe koju žele da vide?

- To je tačno. Neurotični poremećaji su gotovo nestali iz naših ordinacija, ovo je vreme poremećaja ličnosti, a među njima je jako puno narcističnih poremećaja. Jedna od karakteristika Narcisa i jeste nepostojanje kapaciteta za ljubav i empatiju; "narcisi" druge ljude koriste samo kao objekte za zadovoljavanje sopstvenih potreba, bez ideje da su drugi ljudi odvojena bića sa svojim potrebama. Partneri se idealizuju i onda kroz "stapanje", simbiozu sa savršenim drugim "narcis" se oseća dobro, pun samopoštovanja. Na prvi znak nesavršenosti partnera dolazi do naglog sloma idelizacije i drugi postaje obezvređen, odbačen. Na najmanju povredu slike o sebi u "narcisu" se budi osvetoljubivi bes i oni su ubeđeni da imaju prava da povređuju druge samo zato što od njih nisu dobili pažnju, divljenje ili ponašanje koje oni misle da zaslužuju.

Jedna od trenutno najpopularnijih društvenih mreža je Instagram... Mnogi od korisnika ulažu ogromni napor da fotografije koje objavljuju budu originalne i dopadljive što većem broju pratilaca. Iz psihološke perspektive, šta ovaj nivo angažovanja govori o vlasniku profila?

- U eri internet sve je lako dostupno i sve izgleda zamenljivo. U moru mogućnosti teško je biti vidljiv i drugačiji. Ako u osobi postoji snažna glad da se istakne i da time popuni unutrašnju prazninu ili nisko samopoštovanje ona neće prezati ni od kakvog ponašanja koje će joj dati "vidljivost" u očima drugih.

Mnogi korisnici Instagrama imaju potrebu da direktno ili putem opcije "stori" upućuju ljude o svakom trenutku iz svog života. Koliko je ukidanje granice privatnosti dobro/loše po psihološki razvoj i funkcionisanje?

- To je nov način komuniciranja. Savremena tehnologija menja kvalitet i vrstu ljudske komunikacije, što nije nužno loše. Često se čuje teza da mladi ljudi danas ne komuniciraju već su "zakačeni" za društvene mreže. Mislim da to nije u potpunosti tačno: mladi ljudi danas možda i više komuniciraju, zapravo su stalno onlajn u komunikaciji, ali je vrsta i kvalitet te komunikcaije drugačija. I to ima svoje psihološke posledice koje ćemo mi psiholozi tek proučavati u budućnosti. Mislim da problem nastaje onda kada neko prestane da autentično živi i usmeren je na "falš" život koji plasira preko stori-ja, na primer ako neko ne uživa u druženju i ručku, već je sve vreme investiran u snimanje što savršenijih kadrova, tada je to problem, ne samo objavljivanje storija.

Osim negativnih strana, naravno, veliki broj je i pozitivnih "stvari" koje donosi savremeni vid komunikacije i prezentovanja ličnosti... Koliko je u vremenu društvenih mreža "normalno" nemati ih?

- Ovo je odlično pitanje jer se savremenoj tehnologiji često pripisuju samo negativne posledice. Ljudska psihologija se menja. Mobilni telefoni, internet i društvene mreže su donele jednu od najznačajnih promena u istoriji čovečanstva i ta promena je nezaustavljiva. Ako bi neko po svaku cenu želeo da ostane izvan toga zapravo bi bio izvan svih tokova savremenog života, izolovan  kao "nepismen" čovek po kriterijumima dvadesetog veka. Svet se menja, ljudi se menjaju, mlad čovek koji ostaje u potpunosti izvan tih puteva komunikacije je izolovan iz vršnjačke grupe i to nije znak dobre adaptiranosti i mentalnog zdravlja.

Veliki broj ljudi danas pronalazi partnere putem mreža i aplikacija za upoznavanje... Tokom prepiske koliko smo usmereni na reč "sa druge strane" i da li je tačno da smo na samom početku upoznavanja usmereni najviše sami na sebe, a ne na sagovornika (kako se i očekuje)?

- To jeste jedna od najintrigantnijih tema vezanih za internet: koliko su takve veze realne, a koliko artificijelne, lažne… Koliko možemo suštinski važnih stvari saznati o drugoj osobi bez direktnog kontakta i svih informacija koje nam kontakt uživo donosi, a što uključuje neverbalne znake i naš unutrašnji doživljaj druge osobe? Koliko je naša slika o potencijalnim partnerima realna na osnovu njihove self-prezentacije na društvenim mrežama. Većina ljudi danas "gugla" svakog potencijalnog partnera koga upozna: koliko je ta slika realna i pouzdana?

Da li ste u svojoj stručnoj praksi imali susret sa situacijom kada nečija fikcija postaje stvarnost vašeg klijenta, kao proizvod virtuelnog/internet života? Šta se čini kako bi se povratio kontakt sa realnošću?

- U savremnoj psihijatriji pojavljuje se niz novih poremećaja sa kojima se nismo susretali u dvadesetom veku, a vezani su za zloupotrebu interneta, pre svega razne vrste zavisnosti, od igrica preko društvenih mreža, a zatim i hipohondrijski strahovi koji se javljaju kod ljudi koji nekritično pretražuju internet u vezi sa medicinskim dijagnozama.

Ono što se javlja kao problem savremenog društva je i internet nasilje... Da li se iza pretećih poruka i komentara najčešće kriju slabići (koji pišu u prazninu virtuelnog prostora) ili zaista pisana reč može biti upozorenje pred napad?

- Mislim da svaka pretnja bez obzira od koga dolazi treba da bude shvaćena ozbiljno. Anonimnost interneta smanjuje kontrolu agresije kod nekih ljudi, ali samim tim ako neko ima potrebu da preti ili agresivno napada, radi se o osobi sa ozbiljnim agresivnim crtama i to uvek treba shvatiti ozbiljno.

Mnogima je zamena za jutarnju kafu postao "gutljaj" virtuelnog sveta koji nam se plasira putem računara i mobilnih telefona? Šta to govori o stanju svesti ljudi danas i "ovde"?

- Nekada su ljudi čitali novine uz jutranju kafu, danas je to internet. Mislim da to ne mora nužno da znači nešto loše.

Šta "onlajn život" nikako ne može da zameni i šta biste kao stručno lice posavetovali mlade na ovu temu?

- "Onlajn život" ne može da zameni stvarne i autentično bliske ljudske odnose. Nije važno koliko prijatelja imate na Fejsbuku ili pratioca na Intargramu, važno je koliko stvarnih ljudi imate u svom životu, onih koji su tu za vas i kada vam je teško i kada se osećate tako da to nikada ne biste prikazali na internetu. To je zapravo ključ srećnog i zadovoljnog života: dobri, bliski odnosi sa ljudima na koje možete da se oslonite.