Prosto je neverovatno za koliko problema koji nas tište smo sami odgovorni. Samosabotiranje je obrazac ponašanja koji je primetan kod svakog od nas, samo je pitanje u kojoj meri.
Foto: Shutterstock
Kako drugačije objasniti činjenicu da želimo da više vežbamo, a umesto toga spavamo, da se kunemo da nećemo zvati bivšeg, a onda baš to uradimo kad smo usamljeni, da obećavamo sebi da ćemo se zdravo hraniti, a gotovo nikada ne zaboravimo da kupimo čips kada se nađemo u radnji?
Kao što videte, primera samosabotiranja ima napretek u životima većine ljudi. Postavlja se pitanje zašto to sebi radimo? Tri razloga su ključna:
Ljudi iz straha izbegavaju neophodne konflikte, odlažu donošenje neizbežnih odluka koje nose neki rizik, i trude se da ne unose promene u svoj život, dok se istovremeno žale na njegov kvalitet.
Većina pojedinaca se plaši neuspeha, što ih paradoksalno ne motiviše da se više trude, već da odustanu bez borbe. Postoje pak i oni koje plaši uspeh.
Mi nismo savršena bića koja su u stanju da perfektno analiziraju svaku situaciju i procene prednosti i mane različitih odluka, a da ne govorimo o tome da se nekada ni minimalno ne informišemo o stvarima koje nam mogu uticati na život.
Neki ljudi, na primer, jednostavno ne znaju da planiraju i organizuju svoj život na pravi način, zbog čega se hvataju u koštac s problemima koje nisu kadri da reše i određuju sebi ciljeve koje nikako ne mogu da ispune.
Kada donose odluke, ljudi prečesto razmišljaju o tome šta će o njima misliti okolina, zbog čega ponekad biraju da rade stvari koje ih ne čine srećnim.
Sledstveno tome, oni nisu istrajni u tim odlukama, pa ulaze u pakleni ciklus samosabotiranja, koji nije dobar za njihovo mentalno zdravlje.
Često se, na primer, dešava da ljudi bez mnogo razmišljanja uđu u brak samo zato što svi njihovi prijatelji već imaju porodicu, a puno je i primera dece koja su izabrala da studiraju ono što su njihovi roditelji želeli, a ne oni, zbog čega na kraju i nisu završili studije.