Skeniranjem oka mogu se otkriti rani simptomi Alchajmerove bolesti

Alchajmerova bolest kao najteži oblik demencije je sve učestaliji zdravstveni problem. Budući da se javlja kod starijih a da se životni vek produžava, obolelih je sve više a medicina nažalost još nema lek za ovo oboljenje, koje se i teško dijagnostikuje. Uglavnom se dijagnostikuje tek kada je bolest uznapredovala, pošto se njeni simptomi tek tada počinju ispoljavati. 

Foto: Shutterstock

To smanjuje i mogućnost da se obolelima pomogne. Međutim, najnovija naučna istraživanja daju nadu da bi bolest mogla da se otkrije i u veoma ranoj fazi i to na prilično jednostavan način: pregledom oka. Rezultati tih istraživanja obelodanjeni su na nedavnom kongresu američkih oftalmologa, koji je održan u Čikagu.

Na kongresu je rečeno da se pregledom prednjeg dela oka, pomoću koherentne tomografske angiografije, mogu otkriti eventualne promene na malim krvnim sudovima mrežnjače. Naučnici tvrde da mogu da razlikuju promene koje ukazuju na Alchajmerovu bolest od onih koje prate blaga kognitivna oštećenja.

U drugom istraživanju koje je rađeno na 400 ljudi koji su bili u velikom genetskom riziku od razvoja Alchajmerove bolesti, upoređivane su slike mozga i slike mrežnjače kod njih sa slikama ljudi koji nisu imali genetsko opterećenje.

Foto: Shutterstock

Rezultati su pokazali da je mrežnjača osoba sa genetskim rizikom tanja nego kod druge grupe. Takođe i da im je hipokampus, struktura slepooočnog režnja mozga kroz koju prolaze sve spoljne informacije i koja definiše kapacitet i karakter našeg pamćenja, bila manja.

Rano otkrivanje bi smatraju naučnici omogućavalo i rane intervencije i pomoć onima kod kojih postoji veliki rizik od razvoja Alchajmerove bolesti.

Bolest se u najvećem broju slučajeva počinje ispoljavati u sedmoj deceniji života ali može da počne i znatno ranije, recimo u petoj deceniji. U početku je karakteriše slabije pamćenje, otežano snalaženje u prostoru kao i nalaženje pravih reči.

Foto: Shutterstock

Vremenom se ove teškoće pojačavaju a obolela osoba se sve teže brine o sebi i sve teže obavlja i obične svakodnevne poslove. U trećoj fazi joj je govor ozbiljno narušen, ne prepoznaje druge ljude pa i one iz porodice, a nemogućnost vođenja brige o sebi je toliko izražena da osoba praktično i ne može da funkcioniše bez pomoći drugih ljudi.