10 neverovatnih stvari koje mozak radi bez naše pomoći

Mozak je ključni deo našeg života. Od sposobnosti razmišljanja do kontrole mišića, mozak je zaslužan za sve što radimo. Ali šta je sa onim stvarima koje mozak radi bez našeg svesnog razmišljanja? Otkrivamo stvari koje mozak radi o kojima retko – ako i ikad – razmišljamo.

Foto: Shutterstock

10. Filtrira informacije

Znamo da smo svake sekunde svakog dana preplavljeni informacijama – toliko je informacija da ih je prosto nemoguće sve registrovati. Bez gledanja, znate li koje su vam boje čarape? Šta je nosila prva osoba koju ste videli jutros? Ako ne, ne brinite, nije pamćenje još uvek počelo da vam "lapi"!

Mozak konstantno radi na tome da filtrira informacije kojih ne moramo da budemo svesni. To nam omogućava da pažnju usmerimo na one informacije koje nam jesu značajne. Na primer, ako gledate fudbal, verovatno niste svesni svega što se dešava u publici, iako mozak prima ove informacije.

Ovaj proces se naziva selektivna pažnja i služi za to da nas ne izludi količina informacija kojom smo obično bombardovani. Međutim, neke informacije ipak uspevaju da se probiju kroz barijere našeg fokusa. Jedan takav primer je kada neko spomene naše ime u razgovoru čak i kada ne učestvujemo u njemu.

Kristofer Čarbi i Danijel Simons sa Harvarda su sproveli eksperiment kako bi testirali ovu teoriju. Koliko puta vidite igrače u belom da dodaju loptu? Odgovor vas može iznenaditi.

9. Trepće

Treptanje je nešto što radimo otprilike svakih 2-10 sekundi, ali smo toga svesni samo kad nam neko skrene pažnju. (Sad ćete verovatno pročitati ostatak ovog teksta razmišljajući o treptanju.) Ali kako mozak uspeva da izvrši sve ove procese bez svesnog razmišljanja? Treptanje je automatski refleks čija je svrha zaštita i održavanje vlažnosti oka.

Spoljašnji ugao oka neprestano proizvodi suze koje se brišu i razmazuju pokretom kapka prilikom treptanja kako bi oko bilo čisto i dobro podmazano. (To je i razlog zašto je treptanje tako ravnomerno raspoređeno.) Automatski sistem koji reguliše treptanje je takođe zaslužan za to što se oči zatvore kada se nešto naglo približava licu.

Iako imamo tu sposobnost da zaustavimo taj proces kada svesno razmišljamo o tome (recimo ako se upustite u takmičenje zurenja), automatski sistem će nas vremenom primorati da opet trepnemo.

Foto: Shutterstock

8. Pomera jezik u ustima pri formiranju reči

Kada govorimo jedino o čemu svesno razmišljamo je to o čemu pričamo. Ono o čemu ne razmišljamo jeste sinhronizacija mišića u jeziku i ustima koja omogućava verbalnu artikulaciju reči. Prvobitno učimo da govorimo putem imitacije.

Ne imitiramo nužno kompletne rečenice već sklapamo delove koje čujemo pre nego što i počnemo da razumevamo značenje, čime se stvara struktura u koju će se smestiti naše reči. Kako imitiramo i učimo ove nove reči, mozak mora svesno da razmišlja o tome kako da namesti jezik da proizvede željeni zvuk.

Međutim, kako se razvija naša sposobnost izgovaranja svakog zvuka, svesni um se isključuje iz pozicioniranja jezika i usana i proces se automatizuje. To objašnjava zašto kada govorimo ne razmišljamo svesno o tome gde nam se nalazi jezik.

Mišići su već naučili pokret i mozak automatski postavlja jezik u odgovarajući položaj dok svesno razmišljamo samo o tome što želimo da kažemo.

7. Zavarava nas da smo bolji

Zamislite da vaše dete zaista želi da bude umetnik i donese vam prosto užasan crtež na kog su veoma ponosni. Šta im kažete? Većina roditelja će pohvaliti crtež, čak i ako sami ne veruju u to što govore. Međutim, kada dete poraste i pogleda taj siti crtež možda će biti užasnuto time što ga je iko ikada smatrao dobrim.

Pozitivna povratna informacija nam gradi uverenje da se uklapamo u opisane kriterijume. To menja način na koji vidimo sami sebe i počnemo da mislimo da smo bolji nego što zaista jesmo.

Taj koncept se proteže dalje od talenta koji se ne može naučno izmeriti. Studija koja je sprovedena u dokumetarcu "(Dis)Honesty: The Truth About Lies" [(Ne)Iskrenost: Istina o lažima] je pokazala da ljudi koji veruju su dobro odgovorili na pitanja na testu sledeći test rešavati sa više samopouzdanja, iako se nisu promenili ni nivo znanja niti težina samog testa.

U ovom eksperimentu, učesnicima su odgovori na prvi niz pitanja ponuđeni na dnu stranice i rečeno im je da ih mogu pogledati ako žele. Logično, rezultati testa su bili vrlo dobri. Na drugom testu nisu dobili i odgovore, ali zato što su učesnici prevarili sami sebe da veruju da su bolji (iako su varali na prethodnom testu), odgovarali su brže i nisu brisali greške. Uprkos samopouzdanju, rezultati su im bilo znatno gori u odnosu na prvi test.

6. Reguliše temperaturu

Ne samo da mozak kontroliše naše društvene procese, već reguliše procese unutar tela, kao što je temperatura. Za zdravlje je ključno da nam temperatura ostane na 37 stepeni Celzijusa, jer se tada stvaraju savršeni uslovi potrebni telu za izvršenje procesa koji nas drže potpuno fukcionalnim, kao što je optimalna temperatura za digestivne enzime. Ali kako mozak uspeva da održava temperaturu stalnom bez da mi ikada razmišljamo o tome?

Senzorni receptori u koži otkrivaju naše spoljašnje okruženje. Ove informacije putuju nervnim sistemom do hipotalamusa u mozgu. Takođe postoje receptori u krvi koji upozoravaju hipotalamus na promene u unutrašnjoj temperaturi tela.

Kada to protumači, mozak može poduzeti potrebne akcije kako bi bio siguran da telo ostane na ispravnoj temperaturi. Na primer, kada je spoljašnje okruženje hladno, mozak će poslati signal dlakama na telu da se nakostreše, zbog čega će moći da zarobi više toplote u blizini tela. Međutim, kada je spoljašnje okruženje pretoplo, mozak šalje signal telu da proizvodi znoj pa se telo hladi putem isparavanja.

Foto: Shutterstock

5. Menja pamćenje

Mnogi ljudi su pod utiskom da jednom kada nam se nešto dogodi možemo da se toga setimo upravo onako kako se i desilo, a bilo kakve razlike između stvarnih događaja i naših uspomena su rezultat blagog zaborava. Međutim, psihološka studija koju su sproveli Elizabet Loftus i Džon Palmer 1974. godine je pokazala da je situacija dosta kompleksnija.

Eksperiment je tekao tako što su učesnicima pokazani snimci saobraćajnih nesreća i postavljena standardna pitanja o tome šta su videli. Učesnici su podeljeni u različite grupe, od kojih je svaka dobila ista pitanja ali malo različite formulacije.

Učesnici u dve druge su dobili pitanje o tome šta misle koliko je brzo auto išao, ali glagol koji je opisivao sudar je u jednoj prilici bio „udariti“ a drugoj „zakucati se“. Kontrolna grupa uopšte nije dobila pitanje o brzini.

Nakon nekoliko nedelja učenicima su ponovo postavljena pitanja o video snimcima koje su videli. Ovog puta su ih pitali: „Da li ste videli ikakvo slomljeno staklo?“, kog zapravo nije bilo. Učesnici kojima je rečeno da se jedan auto ”zakucao” u drugi (a koji su takođe predvideli i veću brzinu) neispravno su rekli da se sećaju slomljenog stakla daleko više od učesnika u kontrolnoj grupi i onih čije je pitanje bilo formulisano sa „udariti“.

To pokazuje da naš mozak može ponovo stvoriti elemente sećanja iz novih informacija koje su mu date, a koje onda postanu pohranjene kao deo originalnih sećanja, čime se stvaraju lažne uspomene.

4. Održava ravnotežu

Dok hodamo, većina nas ne razmišlja o tome. Nismo ni svesni toga koliko mozak mora da se potrudi da održava stabilnu ravnotežu. Ono što mu pomaže u tome su senzorni podaci koje dobija od očiju, mišića, zglobova i vestibularnog aparata.

Naše oči su sposobne da svet vide kroz štapiće i čunjiće u rožnjačama, koje dalje šalju impulse u mozak, tako nas upozoravajući na to gde se nalaze predmeti i drugi stimulansi u okruženju u odnosu na nas.

Mišići i zglobovi su zaslužni za slanje signala mozgu o istezanju i pritisku prilikom hodanja. Kada se nagnemo napred osetimo više pritiska na prednjem delu tabana. Svaki pokret koji telo napravi šalje signal mozgu, koji onda može da proceni gde se nalazimo u prostoru. Signali iz gležnja nam takođe omogućavaju da procenimo teksturu i kvalitet podloge, zbog čega se možemo nagnuti u odnosu na tlo.

3. Izaziva kijanje

Ponekad se čini da neodoljivi poriv za kijanjem dolazi niotkuda. Iako kijanje mogu izazvati alergije ili stimulansi koji izazivaju svrab, najčešće nismo ni svesni da u nosu imamo nešto što nam smeta sve dok ne kinemo da otklonimo tu iritaciju.

Kada kinemo, iritacija se nalazi u respiratornom epitelu koji oblaže nos. Neke ćelije proizvode hemikalije poput histamina ili lekuotrinesa. Iritantna supstanca koja može biti alergen, neka ćelija, viralna respiratorna infekcija ili fizička iritacija poput dima oslobađa puštanje ovih hemikalija.

Nakon što iritantni stimulans izazove otpuštanje hemikalija, sudovi u nosu luče tečnost koja potom stimuliše nervne završetke, što izaziva svrab. Ali kako mozak zapravo proizvodi kijanje?

Stimulacija svakog nervnog završetka aktivira refleksni odgovor u mozgu. Senzorni nervi uzrokuju aktivaciju nerava koji kontrolišu mišiće u vratu i glavi. Ubrzani protok vazduha iz nosa se postiže nagomilavanjem pritiska u prsima dok su glasne žice zatvorene (što je sve deo refleksne aktivnosti). Kako se glasne žice brzo otvore vazduh izleti velikom brzinom, pri čemu ukloni iritantne stimulanse.

Foto: Shutterstock

2. Pokreće drhtanje

Svi smo se verovatno bar nekada našli predugo na hladnoći i počeli da drhtimo. Ali šta zapravo izaziva da nam telo počne nekontrolisano da se trese?

Drhtanje je još jedna refleksna akcija koja postoji za našu zaštitu. Reakcija potiče iz hipotalamusa, koji se nalazi direktno iznad talamusa u mozgu. Kada senzorni receptori u koži otkriju da je spoljašnja temperatura niska, nervni sistem šalje informaciju hipotalamusu da ga obavjesti o tome. Hipotalamus onda šalje signal mišićima, čime izaziva njihovu brzu kontrakciju.

Drhtanje podiže temperaturu tela. Uprkos našim najboljim naporima da ne drhtimo, to je prosto izvan naše kontrole jer se radi o refleksnoj akciji. Kad god hipotalamus otkrije da se temperatura spustila ispod određene tačke ova reakcija se pokrene i ne prestaje dok god se temperatura ne poveća iznad neke određene tačke.

1. Uzrokuje smejanje

Da li ste se ikada zadesili u ozbiljnoj situaciji u kojoj je smeh potpuno neprimeren, a iz nekog razloga prosto ne možete da prestanete da se cerekate? Ne brinite, kriv je vaš mozak!

Rad koji je objavljen 1998. godine objašnjava ulogu mozga u impuls za smejanje. U radu je predstavljena devojčica označena samo kao A.K. nakon što je prošla operaciju kako bi se iskontrolisala njena epilepsija.

Doktor je otkrio da stimulacija područja od otprilike 4 cm2 u frontalnom girusu (deo frontalnog režnja mozga) podstiče A.K. da se smije. Ovo područje mozga je suplementarno motorno područje. Kada je A.K. objasnila zašto se smeje, rekla je da je pomislila na nešto nakon smejanja. Ovaj proces je obično obrnut za većinu ljudi, jer prvo nešto registruju kao smešno, a onda se smeju kao odgovor.

Autori rada veruju da je smejanje podstaknuto različitim područjima u mozgu, od kojih je svako odgovorno za različite elemente iskustva. Postoji emotivna reakcija, kognitivni proces razumevanja zašto je nešto smešno, i, na kraju, nekontrolisana reakcija koja uključuje pomeranje mišića lica i formiranje osmeha.

Nakon što nešto protumačimo kao smešno mozak stvara fizičku reakciju koju je vrlo teško iskontrolisati.