Divimo se studentima kako uspevaju da u očajnim uslovima i ugušenim buntom, koji nas je uvek krasio, izlaze na kraj sa svim obavezama. Dobro, neki od njih. Kada te život stisne kao limun - ti napravi limunadu. Tako bi i opisali snalaženje svakog regularnog studenta pod srpskim nebom.
Stranci će uglavnom hvaliti čitav sistem i gostoprimstvo, toplu dušu bla bla. Šta zna stranac kad ima na desetine novčanica sa apoenima od 100 i jedino mu je bitno da se đuture provede i vrati u svoju savršeno uređenu državu u kojoj nema rupa, ili ih on nije svestan.
Te "rupe" i pukotine koje srpski studenti koriste tokom školovanja u najrazličitijim situacijama više podsećaju na loš scenario još lošijeg filma, ali šta sad, nauči da živiš ili se vrati mami i tati - treće nema.
Prepoznatljivi smo po mnogim stvarima koje se uglavnom vrte oko sirotinjskog staleža koji dominira na srpskim univerzitetima, i nemoj nikada da ih objašnjavaš nekome ko ih nije iskusio.
Ti ih znaš itekako i nakon čitanja 10 stvari koje samo naši studenti razumeju, sklupčaćeš se u ćošak sobe i dugo plakati.
Potrebna ti je overa nekog dokumenta i ako ga ne overiš nema stipendije. Gde je sad ova?! Piše "Pauza od 9 do 9:30", gledaš na sat na kojem je uveliko prošlo deset. Iza paravana navučena zavesa, a u siluetama vidiš dim dve cigare kako se šire prostorijom. Lupaš, nervozan si i znojav od prevoza, bez obzira što je napolju 5 stepeni, do malopre si bio sardina a sada si zamorče nervoznoj šalteruši koja duva u tek nalakirane nokte. Pojavljuje se samo pola lica: "Srce, nemaš čukundedin venčani list, žao mi je." Inače, on se oženio prelazeći Albaniju pa su i svedoci umrli od zime. Ode ti na samofinansiranje.
Sveto mesto zahteva i sveto piće. Okupio si se sa ekipom sebi sličnih, skrpilo se dovoljno da umokrite usta. Prodavnica je planski odmah pored doma da ne moraš previše fizički da se naprežeš i zezanje može da počne. Naravno, u podnaslovu je u jednini ali često broj "bombi" pređe deset. Nacifrane devojke vas gledaju sa gađenjem dok idu put kluba u kojem će popiti više nego što mogu da plate. Pljuješ ih sa celim društvom a u sebi misliš "ufff, valjda ću moći jednog dana da budem na mestu onog lika u BMW-u."
Da možeš, uzajmio bi se za novi mozak. Toliko si dužan da više ne smeš nikoga da pogledaš u oči, a kamoli da im se javiš. Svi upiru prst u tebe kada upadneš u gomilu. "Evo ga, sklanjaj cigare u džep. I žvake. Naočare takođe. Ma, 'ajmo odavde, duguje mi dva soma." Tražiš žrtvu od koje ćeš pozajmiti veću sumu da bi opet imao prijatelje u svom životu.
Kada ne uspe ovo poslednje, tada počinješ da se lomiš. Ili si već odavno zavoleo kocku pa povremeno, čitaj svaki drugi dan, blejiš u kladionici u kraju. Ako nisi toliko baš ekstreman, sigurno imaš bliskog drugara sa tim problemom, ali dobro - desi se, gde su mladi tu je i neozbiljno ponašanje.
Naravno, ovo se odnosi na studentariju koja živi na obroncima grada za 200 evra u 30-ak kvadrata. I to je luksuz, zamisli da pritom pališ mašinu i bojler na dnevnoj struji? To bi već prešlo u bahaćenje što sebi nikako ne smeš da dozvoliš. Ne pada ti teško jer svakako ležeš tek kad svi ustanu. Navodno, bolje učiš noću. Uz drndanje prepune mašine koja pređe tri kilometra po kupatilu u toku svakog pranja. Da moraš da platiš i kilometražu, verovatno bi prao na ruke. Tugo.
Okej, ne znam šta da kažem osim da ćeš isto naučiti iz kopije kao iz originala. Zahvalan si nebesima na tome, a ako si dovoljno veliki skot, iskoristićeš priliku da svojima tražiš koji dinar više jer su oni ubeđeni da kupuješ knjigu direktno iz ruku profesora, sa sve posvetom. Naivčine...
Jedna od boljih strana, koliko god ti to teško padalo. Branje malina, rad na otvorenim bazenima, deljenje flajera, ugostiteljstvo - široko ti je polje pa izvoli. Najveći je problem što nemaš izbor, znaš da će te pri upisu godine sačekati cifra od 100 i kusur hiljada (ako nisi na budžetu) a tvoji ukupno u džepu imaju 17 dinara. Zasukao si rukave dva meseca i dok te društvo zove iz Sutomora i pušta ti Šaka Polumentu, ti si odavno u krevetu jer sutra valja uraniti, maline neće same da upadnu u gajbicu i odvezu se na otkupno mesto.
Ne bi verovao šta sve može da se nađe u radnjama Second hand-a. Pritom je povodljivo jednako kao butici brendirane robe. Kao neka vrsta tombole, nekad se desi da nađeš pet stvari za siću, a već sledeći put praviš društvo starijim gospođama koje troše svoju crkavicu na tunike i ostale đakonije. Tvoja odeća takoreći nema marku i prošla je više zemalja nego što si ti video na globusu. Bar je neki Nemac srećan što je mogao da učini sirotinji - tebi.
Naravno da nije bolja ali to je sve što imaš u frižideru.
Postoji legenda da je jednog četvrtka red ispred menze bio dugačak od Lole do Kalemegdana. Ne znam šta ima toliko čarobno u pohovanom siru, ali to objašnjava zašto si kao pomahnitao kada postoji nešto bolje od paštete. Redovi ispred menze četvrtkom od 14 do 15 časova podsećaju na 90-te i sve izgleda nekako depresivno...