Dirljiva priča Aranđelovčanke koja boluje od cerebralne paralize

Govori odlučno, rečima punim topline i snage, devojčica sa osmehom koji pleni, Aranđelovčanka Aleksandra Vukašinović (19). Od rođenja boluje od cerebralne paralize, zbog čega je vezana za kolica i bila prinuđena da 14 godina svog života provede u bolnicama, na terapijama i rehabilitacijama, prenosi portal "Novosti".

Foto: facebook

To je nije sprečilo da se nedavno u rodni grad u Šumadiji vrati iz Novog Sada kao đak generacije Škole za osnovno i srednje obrazovanje "Dr Milan Petrović"! Diplomirala je kao tehničar pripreme grafičke proizvodnje - samo sa peticama!

"Znam da sam sa svim problemima koje mi je cerebralna paraliza donela i svim onim što mi je oduzela, ipak, ista kao i drugi. Jednako sam sposobna i da volim i da pružam, učim, stvaram, radim i budem korisna društvu. Imam potrebu i da zagrlim i da se nekome izjadam. Ponavljam sebi da smo svi jednaki, ali, uvek me isto boli kada me svugde, a naročito u mom rodnom Aranđelovcu, komšije, prolaznici, vršnjaci, gledaju sa gnušanjem ili sažaljenjem. Kada mi dobace grubosti sa podsmehom ili samo sklone pogled."

Toliko sreće i ponosa donela je svojim ukućanima, ali posebno deki Miloradu Vukašinoviću (70), koji joj je od rođenja oslonac i najveća podrška. Njen i Božji heroj, kako kaže. Deka, koji je odvodio i dovodio na lečenja u Beogradu, Kragujevcu, na školovanje u Novom Sadu, a uz sve to stara se i o Aleksandrinoj teško bolesnoj mami i dementnoj baki.

Kada sve ovako ispričam odjednom, iznenadim se koliko je zapravo moj život komplikovan, pun straha, strepnje, tuge, usamljenosti, sa koliko mnogo stepenika i prepreka - priča ova devojka. - To mi je naročito jasno od kada sam se vratila iz Novog Sada. Tamo sam imala prijatelje, školovala sam se sa vršnjacima sa problemima sličnim mojim, živela u Domu gde je sve prilagođeno osobama sa invaliditetom i gde sam se osećala da sam na svom terenu. I ipak, daleko od problema kojih je moja kuća u Aranđelovcu puna.

Profesori, posebno razredna Anita Obradović, činili su sve, kako Aleksandra kaže, da se ona, ali i ostali đaci osećaju jednako kao i druga, "normalna" deca.

- Ovde, kod kuće, sve je drugačije. Više ne mogu sama da se okupam, jer kupatilo nije prilagođeno, kao ni stara kuća u kojoj živimo - nastavlja Aleksandra. - Baka i mama zbog svojih problema ne samo da mi ne mogu pomoći, već i same zahtevaju staranje. Mnogi bi se iznenadili koliko je teško pronaći osobu za pomoć u kući. Obraćala sam se Centru za socijalni rad Aranđelovac, ali i kada smo ih uverili da ne tražimo ništa za džabe, nisu mogli da nam pomognu, upute na nekog.

Zbog svoje bolesti, Aleksandra je od četvrte godine na lečenju u Beogradu, gde je završila i osnovnu školu, a i sada je prinuđena da odlazi na lečenje u Kragujevac.

- Na sve te razne preglede vodi me deka, a ja sam devojka i sve to zna da bude veoma neprijatno - iskrena je Aleksandra. - Najviše bih volela kada bih mogla da dobijem svog asistenta, nekog ko bi me vodio na preglede u Kragujevac i dva puta nedeljno u Mladenovac gde sam se prijavila na kurs turskog jezika ovog leta. Propao mi je plan da upišem fakultet, jer Viša tehnološka u Aranđelovcu nije prilagođena osobama sa invaliditetom, a zbog pogoršanja zdravstvenog stanja ne mogu više da putujem. Zato sam rešila da učim turski jezik koji obožavam. Ako ne pronađem pomoć, opet će sve biti na deki...

Pre nekoliko dana Aleksandra je bila na prijemu u Belom dvoru, zajedno sa ostalim najboljim đacima Srbije. To joj je bio jedan od najlepših dana. I prvi put je, kaže, bila istinski ponosna na sebe. A posle te svečanosti, kad se vratila u svoja četiri zida, najlepši osmeh su ponovo zamenili problemi, strah i preteška usamljenost.

Heroj mog života

Najbolji, najsnažniji i najhrabriji čovek na svetu je moj deka. Moje sve - govori Aleksandra. - Čudila sam se i sama otkud mu, starom, toliko snage i volje, otkud toliko odgovornosti i ljubavi. I baka je, dok se nije razbolela, bila takva. Kada joj je aneurizma pukla, predlagala sam deki da me da u hraniteljsku porodicu, ali nije hteo da čuje. On je zato heroj mog života i Božji heroj. A šta kada deke više ne bude - to je veliko i strašno pitanje, koje smo nedavno načeli. Složili smo se da je najbolje da zbog svega odem iz kuće. Kada se zaposlim jednog dana, brinuću se o sebi. Ili ću završiti u nekom domu. Pa i to je u redu.