Priča koja vraća veru u ljude – zašto je sedamnaestogodišnji dečak pred smrt molio ptice za oproštaj?

Roman "Braća Karamazovi" važi za remek delo svetske književnosti i uprkos tome da je nastao krajem 19. veka, pažnja koju izaziva među čitaocima i danas je ogromna.

Foto: Shutterstock

A broj ljudi koji ovaj roman čitaju više puta tokom celog života je izuzetno velik.

Ukoliko ga niste pročitali, nećemo vam kvariti uživanje, već će tema ovog teksta biti ono što je Dostojevskog duboko zanimalo – pitanje vere i ljudske žrtve.

Sam roman obiluje hrišćanskim motivima, a nit vere povezuje brojne likove, te je već na prvim stranicama svaki čitalac itekako motivisan da porazmisli o svom smislu, značaju i ulozi koju ima na ovom svetu.

Dok su planetarnu popularnost doživeli likovi Aljoše, Dimitrija, Ivana i Zosime, nekako neopaženo prešlo se preko lika Merkela koji ovom delu daje snažan pečat.

Merkel je dečak koji ima 17 godina i umire od tuberkuloze. Živeo je bez imalo vere i promisli o nečemu višem, van ovog sveta, ali pred smrt, nastaje u njemu velika promena.

Lekari su ubeđeni da je u samrtničkoj groznici, da bunca, uvereni da je kraj blizu i da su reči koje izgovara posledica izvesnosti u tako nežnim i nezrelim godinama.

Promene pred smrt nisu retke ni u životu, ni u umetnosti, pa po čemu je onda Markel tako neobičan?

Njegova uloga u romanu je da piscu omogući da pošalje ideju sveopšte krivice svakog čoveka prema svim drugim ljudima – jer Markel pred smrt ponavlja stalno jedno isto "svako je svima za sve kriv i svako svakom treba sve da oprosti."

On čak i ptice moli za opoštaj, a Dostojevski to ovako piše: ,,On je i ptice molio za oproštaj što je bilo skoro besmisleno“. Skoro besmisleno, ali da li bez ikakvog smisla?

Dostojevski je verovao u spojenost svih bića na svetu i uticaje koji svi imamo jedni na druge, čak i nikada se ne upoznavši. Takođe, verovao je da bi, kada bismo svi bili bar mrvu bolji i bar mrvu svesniji svojih krivica, na zemlji vrlo brzo nastao raj.