Često se za jedince misli da su usamljeni, sebični, razmaženi i da, istovremeno, žive u svetu jednoroga i duga, jer je sva pažnja na njima. To nije istina.
Foto:Shutterstock
Naravno, nikada ne moraju da dele igračke, a njihova soba i privatnost uvek ostaju netaknuti.
Međutim, istina je da se njihova ličnost i odrastanje razvijaju na činjenice da su jedino dete u porodici, isto kao što se ličnosti i odrastanja onih sa braćom i sestrama, zasnivaju na tome da nisu jedini.
Ovo su samo neki od mitova koji kruže o deci koja su jedinci, piše Zadovoljna.rs.
Svi se ponekad osećamo usamljeno i ovaj osećaj ne nestaje uvek kada smo okruženi ljudima.
Tokom izolacije, osećali smo usamljenost na svom vrhuncu, iako je toliko nas ostalo sa porodicama.
Ljudima je teško da shvate razliku između “biti sam” i “usamljen”.
Kada vidite da je dete samo, to ne znači uvek da je usamljeno.
Naravno da se dete jedinac ponekad može osećati usamljeno, kao i svi mi.
Međutim, oni zaista uživaju u sopstvenom društvu i znaju kako da se zabave. Uz to, često imaju sjajne prijatelje.
Roditelji moraju biti sigurni da se njihovo dete slaže sa vršnjacima u školi i na drugim društvenim okupljanjima.
Deca brzo uče i shvataju da mogu biti potpuno isključeni iz društvenih grupa ako pokazuju bes i agresiju.
Osim toga, deca se ne rađaju agresivna, već postaju takva.
Sve zavisi od njihovog okruženja, vršnjaka i načina vaspitanja, baš kao i kod sve druge dece koja imaju brata ili sestru.
Foto:Shutterstock
Uprkos popularnom mišljenju da se deca koja su jedinci previše oslanjanju na roditelje, budući da je sva pažnja na njima, istina je da su oni zapravo mnogo samostalniji od ostale dece.
Otvaranje drugima im može biti teži zadatak, ali su i sjajni prijatelji.
Oni jednostavno znaju i razumeju vrednost privatnosti i to pokazuju tako što znaju da poštuju tuđu privatnost.
Deca koja imaju braću i sestre, osim roditelja provode vreme i sa sebi ravnima, dok je dete koje nema brata ili sestru, osuđeno samo na roditelje.
To znači da se oni ceo život ugledaju na starije od sebe i zbog toga često brže i odrastaju.
Počinju upijati i pratiti ponašanje odraslih i usvajaju obrasce koji mogu dovesti do razvoja sposobnosti rasuđivanja ranije od drugih.
Međutim, tempo emocionalne i fizičke zrelosti kod svakog deteta je različit i ne može se suditi po pojedinačnom parametru.
Foto:Shutterstock
Ovo je generalizacija do krajnjih granica. Mogli bi preterano reagovati u određenim situacijama ili čak biti lako povređeni i kroz te situacije razvijaju osećaj da budu pažljiviji kada su u pitanju osećanja drugih ljudi.
Ima trenutaka kada zaista žele da imaju brata ili sestru, ali opet, konstantni podsetnik na jaku vezu i odličan odnos sa roditeljima, je ono što ih usrećuje i čini sve boljim.