Iako se čini da je sunčeva svetlost bele boje, ona je sastavljena od spektra različitih boja, u što se možemo uveriti kada se na nebu pojavi duga. Svetlost od nas putuje u obliku svetlosnih talasa, s tim da različite boje imaju svoju jedinstvenu talasnu dužinu.
Kada Sunčeva svetlost dopre do atmosfere ona je raspršena uticajem sićušnih molekula (najčešće azota i kiseonika) u vazduhu. Budući da su ovi molekuli manji od talasnih dužina vidljive svetlosti, količina rasipanja zavisi od talasne dužine određene boje svetlosti.
Boje dužih talasnih dužina (crvena i narančasta) prolaze kroz atmosferu i nastavljaju svoje putovanje, dok se zraci kraće talasne dužine, ljubičasta i plava, rasprše najjače. Ljubičasta boja čak i više nego plava.
Ako je tako, možemo se zapitati i zašto onda nebo nije ljubičasto? Zato što je u spektru boja vidljive svetlosti ljubičasta manje zastupljena, a i zbog toga što su naše oči mnogo osetljivije na plavu boju.
Kada je boja oblaka u pitanju, ona takođe zavisi od talasne dužine svetlosti. Međutim, za razliku od molekula u atmosferi, svetlost u oblacima raspršuje kapljice vode koje su približno iste veličine kao i talasne dužine svetlosti.
Umesto da se različite boje svetlosti rasprše na različite delove, svetlost će se raspršiti jednako, pa će boja oblaka izgledati isto kao i sunčeva svetlost – bela.