Evo koja su 3 česta roditeljska straha

Svaki će roditelj reći da je dolaskom bebe postao brižniji, s puno novih strahova koji se javljaju kod mnogih.

To je zato što roditelj toliko voli i zato toliko strahuje, a neki od strahova su univerzalni, iako nemaju baš neko logično opravdanje u stvarnom svetu.

1. Otmice dece

Svaki je roditelj u smrtnom strahu da bi neko mogao oteti njihovo dete, a iako stalno slušamo o takvim tragedijama, činjenica je da većina takvih slučajeva uopšte ne spada u sferu klasičnih otmica kojih se bojimo.

Primera radi, u Americi se godišnje prijavi oko pola miliona nestale dece, a samo 0,1% njih nestalo je tako kako se bojimo, tj. usled pokušaja ili otmice od strane potpunog neznanca.

Verovatnoća za bilo koji od takvih scenarija je vrlo mala. 

2. Smrt novorođenčeta

Kako nemamo podatke za nas, poslužićemo se opet Amerikom, gde je 2016. od oko 4 miliona rođenih beba prijavljeno 3.700 smrtnih slučajeva novorođenčadi, ali nisu svi povezani s tom nepoznanicom zvanom sindrom smrti novorođenčeta (SIDS).

Preostali deo smrtnih slučajeva uzrokovan je slučajnim gušenjem, odnosno nepažnjom roditelja koji dete nisu stavili u siguran krevetić, bez velikih ćebadi, plišanih igračka, jastuka…

3. ADHD

Prema jednom istraživanju s Harvarda, u pojedinim delovima Amerike svojevremeno se osetila prava "pošast ADHD-a", jer se odjednom svaki sindrom dečje nezrelosti pokušavao staviti u okvire dijagnoze hiperaktivnosti. Međutim, stručnjaci su ipak izračunali da bi tu dijagnozu trebalo da ima maksimalno 5% dece. Dakle, mnogo manje nego što se misli.

Opasnost od koje treba da strahujete

Uz ova tri navedena straha koja roditeljima širom sveta stvaraju paniku u glavi, postoji jedan strah koji očito ne muči mnoge, a trebalo bi, a to je panika vezana za količinu vremena provedenog pred ekranima.

"Da", kažu stručnjaci i psiholozi: "Toga treba da se plašite više od ičega".

Vreme koje deca provode pred ekranima nisu samo potraćeni sati koje su im ukrali vreme za pravu igru. Ono odmalena negativno utiče na decu koja vrlo brzo počinju da pokazuju znakove zavisnosti (samo to žele), što ne utiče samo na njihov razvoj ili socijalizaciju.

Dokazano je da velika količina vremena pred obožavanim aparatima menja njihove hormone, utiče na zaostajanje u govoru, kasnije vodi do tinejdžerskih kriza, pogoršanja mentalnog stanja deteta, a o fizičkim rizicima da i ne govorimo.

Uz toliko loših simptoma i tolikog broja dece s "dijagnozom zavisnosti", upravo su ekrani i tehnologija danas prepoznati kao najveća pretnja dečjoj sigurnosti.

"I zato se toga treba stvarno plašiti", poručuju stručnjaci.