Ključne greške koje mnogi vernici prave pri obeležavanju krsne slave

Bilo da ste domaćini ili gosti na slavi krsnog sveca, postoje običaji i obredi koji ne bi trebalo da se narušavaju. Iako se oni menjaju tokom vremena, mnogi vernici uglavnom iz neznanja prave ključne greške prilikom porodičnih svetkovina.

Foto: Shutterstock

Ipak, ostaju na snazi neki rituali koji imaju smisla za samu zajednicu, neki iščezavaju ako je potreba i vera u njih prestala, dok se istovremeno rađaju novi oblici. Sve to proističe iz percepcije obreda date sredine ili samog odnosa stanovništva prema lokalnoj crkvi i njihovom parohu.

 Slavski kolač, kuvano žito, sveća, tamjan i vino uz ikonu porodičnog svetitelja neizostavni su elementi praznične strukture. Uz ulogu domaćina u sečenju kolača, prisustvo gostiju i hranom bogata slavska trpeza najčešći je oblik proslavljanja krsne slave. Običaji o praznovanju krsne slave postali su osnova srpskog identiteta u odnosu na ostale entitete na Balkanu.

Dan uoči slave

Uoči slave domaćica sa osvećenom vodicom zamesi slavski kolač i skuva pšenicu za žito. Domaćin nabavi slavsku sveću, tamjan, crveno vino i zejtin. Preporučuje se da sama domaćica, ili ko od domaćih, umesi slavski kolač, a ne da se gotov kupuje.

Neka i taj slavski kolač, umešen od domaćih, bude izraz zahvalnosti Bogu i svetitelju, što im je dat život i zdravlje da i te godine dočekaju dan svoje slave - neka on bude molitva Gospodu za blagoslov. Ali, ako slavski kolač sprema neko van kuće, onda ga kada se kući donese, treba poškropiti osvećenom vodicom.

Poslove oko spremanja za slavu treba rasporediti tako da se odvoji vreme za odlazak u crkvu na večernje ili bdenije (kada će se obično poneti i predati zejtin i tamjan kao svoj prilog crkvi, a u spomen svetitelja). U crkvi svečari zapale sveću za svoje zdravlje i zdravlje svoje porodice i upute tople i iskrene molitve Svevišnjem, moleći se za zastupništvo svoga svetitelja.

Neka se sete i svojih dragih pokojnika i prisluže sveću i za pokoj duša njihovih. Ako iz nekih naročitih razloga ne mogu da odu u crkvu, a oni svi neka se po svršetku posla okupe pred ikonom svoga svetitelja, prisluže mu kandilo i pomole se Bogu i svetitelju za sreću, zdravlje i svako dobro. Domaćin neka tamjanom okadi ikonu, sve prisutne i sve odaje u kući. On ili ko mlađi treba da očita molitvu Gospodnju: "Oče naš"... i "Bogorodice Djevo"...

Na dan slave

Domaćin se lepo i čisto obuče, zapali kandilo pred ikonom svetoga, pa sa još kojim članom porodice neka ode u crkvu na Svetu liturgiju. Na dan slave domaćin ide na Svetu liturgiju i nosi slavski kolač i žito uvijene u čistu, belu maramu, zatim malo crvenog vina u bočici i manju sveću koju će staviti u žito i zapaliti je da gori dok se obred osvećenja kolača obavlja.

Ako je moguće, sam domaćin treba da kolač odnese u crkvu, a ako on ne može, onda neka to učini neko od članova njegove porodice, a ne neko drugi. Roditelji, koji nose kolač u crkvu, treba da povedu sa sobom i decu da i ona učestvuju u Liturgiji i ovom molitvenom činu i da se svi zajedno pričeste Svetim Hristovim tajnama, pošto su se zato dostojno pripremili postom i ispovešću (kako sveštenik ili duhovnik odredi).

Slavska sveća

Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od pravog voska, obično dužine 50-60 cm, može i veća ili manja, zavisno od prilika i mogućnosti. Ona se stavlja u čirak (svećnjak) i posebno ukrašava. Sveća se pali na dan slave, neposredno pred rezanje kolača.

Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. Sveća i njena svetlost simbolizuju svetlost Hristovu. Sveća gori celog dana na dan slave, a kada izgori na nekoliko centimetara do svećnjaka, gasi se na sledeći način: domaćin se prekrsti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kafenu kašičicu vina i nju izlije uz fitilj sveće koja gori. Vino polako ugasi sveću. Potom se sveća i čirak stavljaju pred ikonu, ili na neko drugo svečano mesto u kući, i tu stoje do sledeće slave.

Slavsko žito

Uoči slave domaćica priprema slavsko žito, koljivo ili panaiju. Slavsko žito se kuva od čistog i otrebljenog pšeničnog zrna. Jedan kilogram ili pola kilograma žita, ukuva se u čistoj vodi, zatim se procedi i malo prosuši. Prosušeno žito se, zatim, melje. U samleveno žito dodaje se šećer, mleveni orasi, malo vanilin šećera i muskatnog oraha, radi lepšeg ukusa.

Stavlja se u plitku činiju ili tacnu, lepo oblikuje i po površini se pospe šećerom u prahu ili mlevenim orasima. Prilikom rezanja slavskog kolača, u žito se, odozgo u centar, stavlja manja svećica koja gori dok traje obred rezanja slavskog kolača. Po završetku obreda, žito se preliva crnim vinom, svećica se gasi i vadi iz žita, a na njeno mesto može se staviti neki cvet - karanfil, ruža, bosiljak.

Posna slava

Kada neka slava padne na post, ili u sredu ili petak, na primer Nikoljdan koji je uvek u Božićnom postu, taj dan se obavezno posti, bez obzira na to da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post. Spremati mrsnu hranu za posnu slavu se smatralo velikim i pogubnim grehom.

Bolje je ne slaviti nego praviti javnu sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik, u vreme kada Crkva naređuje post. Kad slava padne u sredu ili petak, a nije post, gozba i mrsni slavski ručak može se odložiti za naredni dan.

Pogrešno je, kako to neki čine, na dan slave kada je post, "prikazati" na trpezi malo ribe i posne hrane, a posle postavljati i služiti mrsnu hranu. Verovalo se da je to odraz licemerja i nije dostojno hrišćanina, Srbina i pravoslavca.

Gosti

Gosti na slavi su u prošlosti bili samo iz familije, kumovi i bliski prijatelji. Uvek su se pozivali. To je činio u nekim krajevima domaćin, a ponegde i stariji dečak. Od darova se donosilo voće (najčešće jabuka) ili šećer kao skupocena namirnica.

Slavski ručak je bio bogatiji i raskošniji nego drugim praznicima. Po odlasku sa slave, gostima su se spremali darovi u hrani za one koji nisu došli, ili pak da se hrana nađe onima koji putuju dalje.

Doček u pozdravljanje gostiju

Domaćin goste dočekuje pred kućom ili na pragu svog doma. Svi ukućani svečano obučeni i svečarski raspoleženi dočekuje goste uz: "Dobro nam došli (dragi gosti)!" Gosti čestitaju slavu rečima: "Srećna slava domaćine, tebi i tvom domu i tvojim ukućanima, mnogo godina u zdravlju i veselju da slavite."

Domaćin odgovara: "Hvala, dobro došli i vama neka Bog i ... (kaže ime sveca) pomognu da još mnogo godina dolazite i da slavimo u zdravlju i veselju." Gosti ulaze u kuću i po starešinstvu sedaju za slavsku trpezu (stariji prvo, deca poslednja), ili u neku drugu prostoriju do početka slavskog ručka.

Pozivanje ili ne

U nekim krajevima se gosti na poseban način pozivaju na slavu. Domaćin ili neko od mlađih ode u kuću onoga koga želi da pozove prvi put ili ga pak godinama poziva. Negde se uoči slave, u kuće koje se pozivaju, šalje lepinja ili manji hleb koji se peče za slavu i na taj način se pozivaju gosti. Poziv se obično odnosi na sve članove te kuće ili porodice, ne samo na jednog.

U nekim krajevima se kaže "na slavu se ne zove, ko dođe, dobrodošao je". Ispravno je i jedno i drugo, a većina porodica praktikuje da nekoliko dana pred slavu podseti rođake, kumove, prijatelje i druge zvanice na taj datum i tom prilikom ih pozove u svoj dom precizirajući vreme.