Koliko su se promenili svadbeni običaji u Srbiji

Veselje je trajalo tri, četiri dana, ne iz hira već iz potrebe da se ispoštuju svi gosti i običaji, slavilo se i pevalo uz pitku srpsku muziku. Čitava svečarska atmofsera, uz iće i piće, u kućama mladenaca vladala je i po dve nedelje. Došlo neko novo vreme pa ni svadba više nije što je nekad bila.

Foto: Shutterstock

Danas, kažu oni što "službeno" učestvuju na svadbama, sve je svedeno na samo jedan dan, na svega nekoliko sati koje mnogi svatovi odrade forme radi, jedva čekajući da odu kući. Požuruju ih muzičke novotarije, njima strane, koje ne gađaju u dušu i ne navode na igru i zdravicu. Zgusnut protokol uslovio je proterivanje pojedinih starinskih finesa iz svadbene matrice, jer, prosto, seoske svadbe više ne postoje.

Nema ni šatri

- Sve svadbe su sada gospodske! Niko više, pa ni u selima ne pravi svadbe pod šatrama, svi ih organizuju u salama. A opet njihovo radno vreme je ograničeno uglavnom do 22 sata. Retko koji domaćin posluži ručak pre 17 sati, jer mu gosti ne dođu na vreme, na primer u 15 kao što je naveo u pozivnici, pa je vremena, od kog oduzmeš i ono potrošeno za ručak i fotografisanje, za igranku malo. Zato svadbe više nisu događaji koji se pamte i prepričavaju - priča za "Blic" Milorad Skorković, čauš iz Čajetine.

Čauš je neformalni komandant veselja i bez njega u užičkom kraju prođe retko koja svadba. Tu je da se ispoštuju satnica i običaji po volji domaćina i povede računa o rasporedu sedenja gostiju. Taman kao što mlada nosi venčanicu, tako su čaušu čekić, čutura i kapa neizostavni rekviziti.

- Običaji poput gađanja jabuke i bacanja sita zadržali su se u onim sredinama gde je to izvodljivo. U gradu nikad nisu ni bili mogući. Opet, retko gde ćete i na selima sada sresti da mlada ljulja nakonče – najmlađe muško dete iz mladoženjine familije, ili da kum posipa vodom mladu na izvoru a ona razbije čašu. Običaji da se brav nosi u prijatelje, seče prijateljski kolač, da mladoženjine sestre ili rođake, jenđe, donose mladi venčanicu, da mlada za vreme ručka dvori kuma i starog svata, potpuno su iščezli - kaže Skorković (70) koji je bio čauš na oko 1.300 svadbi.

Foto: Shutterstock

Trubači epizodisti

Svadba bez trubača, od ujutro kada se kreće po mladu, pa sve dok se kasno u noć i poslednji gost ne isprati, bila je nezamisliva. Majstori limenog zvuka sada su samo muzički epizodisti. Na samom veselju im pripadne koja desetina minuta u vreme mladenačke torte. Dragan Ostojić, trubač iz sela Zlakusa kod Užica, na mnogim je svadbama svirao, a jedna tezga znala je da traje danima.

- Svadbe su, dok su se održavale pod šatrama, bile prave manifestacije i samo veselje je trajalo dva dana. Subota je bila predviđena za obavljanje svih običaja, počev od izvođenja mlade, i devojačke svadbe u njenom domaćinstvu. Odatle se išlo u opštinu kod matičara i građansko venčanje se moglo zakazati u bilo koje doba dana. Crkveno venčanje je masovnije zaživelo posle uvođenja višestranačja. Mlada je po izlasku iz devojačke kuće svraćala na prvi izvor da se umije i razbijala čašu. Po dolasku muževljevoj kući bacala je sito. U nedelju se veselilo u mladoženjinoj kući. Gosti sa mladine strane dolazili su na mušku svadbu u večernjim satima. Oni mlađi zvali su se prvečari, oni stariji podljari - kaže Dragan Ostojić.

Sa muzikom se počinjalo u petak uoči svadbe, a završavalo u ponedeljak takozvanom popravkom. Sa svečarskim raspoloženjem kretalo se sedam dana pre svadbe kada se podizala šatra, postavljali stolovi i klala stoka za veselje. I par dana posle svadbe, dok se šatra ne rasturi, preostalo jelo i piće ne pojede i popije, znalo je da bude veselo.

- Kada je trebalo šatru postaviti, pola sela je, zbog gozbe i pića, dolazilo da pomogne domaćinu. A kad je šatru posle svadbe valjalo rasturiti, zbog mamurluka i umora, malo ko je bio tu da pripomogne - kaže čauš Skorković.

Foto: Shutterstock

Daj tortu, pa da idemo

Za dobrom starom svadbom žali Krsta Virić, harmonikaš iz Krive Reke pod Zlatiborom. Današnji svadbarski orkestri njegov instrument ne koriste, a na repretoarima im nema muzike nekada uobičajene za slavlja.

- Ne nipodaštavam nijednu muziku i ničiji ukus, svako vreme nosi svoje, ali ovo što se danas svira na svadbama ljudi ne vole. Umesto stare srpske pesme, sviraju neki turbo folk obojen zurlama, koji ne podiže atmosferu. Dvadeset, trideset mladih stoje ispred bine i đuskaju, valjda im ta muzika prija, a većina sedi i dosađuje se jer ne može da se veseli uz te pesme. Jedva čekaju tortu pa da odu kući. Kolo se odsvira jednom ili nijednom. I tada kada ga odsviraju, i ako ga odsviraju, svi gosti skoče na noge i pohvataju se za ruke. To je dokaz kakvu muziku narod očekuje na svadbama. Ljudi hoće "veseli se, kućni domaćine" i "danas, majko, ženiš svoga sina", ali dvojka je sa svadbi proterana - priča Krsta Virić.

U doba za kojim pate stariji prva svadbena numera bila je kolo koju su vodili barjaktari. Već neko vreme veselje počinje plesom mladenaca, obično valcerom.

Muzika na današnjim svadbama je programska. Ne čuje se više "od kuma za sve goste".

Na svadbe se nekada, nadovezuje se Dragan Ostojić, dolazilo od srca, istinski da se proveseli, izigra, napije od sreće.

- Sada većina dođe da se kaže da je došao. Sede kao pokisli i čekaju da vreme prođe, piju ne zbog radosti nego iz dosade. Domaćinima je stalo da svadbu samo otaljaju, da veselje što pre prođe i da mu se gosti raziđu - kaže ovaj trubač.

Organizatori svadbi imaju čitav tim ljudi, od kuvara, pekara, šankera, roštiljdžije, do posluge, čistačica...

Foto: Shutterstock

Može i radnim danom

Sama organizacija svadbi predstavljala je naporan posao za domaćine jer su morali da obezbede namirnice, od pečenja do najmanjih dekorativnih detalja u ovalima. Sada je vlasniku sale ili organizatoru svadbe koji ima komplet poslugu dovoljno reći šta želiš na meniju i platiti od 18 do 25 evra po stolici.

Dragomir Kultešić iz okoline Užica seća se svoje svadbe i priprema da oženi sina. 

- Moj otac je sve morao da nabavi. Klao je svoju stoku za pečenje, kupovao najbolji sir u kraju, familija je pod šupom kuvala gulaš i sekla sušeno meso za predjelo, posluga su bile komšije. Sina ženim na jesen i tih briga sam lišen. Dovoljno mi je bilo samo da pokažem prstom šta želim na jelovniku. Sve namirnice obezbeđuje vlasnik sale. Meni to ne ide u prilog jer imam i prasadi i jagnjadi, i pršute, belog mrsa i rakije. Nije mi se ispunila želja da služim svoju hranu, niti da svadba padne na dan vikenda. Nisam imao drugi izbor jer su sve ostale sale u tom terminu zauzete - kaže on.

Retko je nekada bilo da se svadbe organizuju radnim danima. Danas, kažu u matičnoj službi u Užicu, venčanja su svakim danom. Razlog je, objašnjavaju ovde, uslovljenost zakupom sala.

Foto: Shutterstock

Keš je najbolji

Svadbeni pokloni takođe nisu kao nekad.

- Sve češće se štampaju pozivnice na kojima su nacrtani pokloni koji se uglavnom nose na svadbe i novac. Crteži kućnih aparata, servisa za ručavanje, posteljine i sličnog su precrtani, dok je slika novca štriklirana. To je jasna poruka gostima "za poklon nam ponesite gotovinu". Većinom se danas kao svadbeni poklon i nosi novac - kaže Nebojša Glišović koji se profesionalno bavi organizacijom veselja.

Nije isto ni na slikama

Svadba više nije ista ni na slikama. Izgubio se kvalitet fotografije jer svako ko ima iole bolju kameru danas fotografiše svadbu.

- Pre su se svadbe pravile kada uskladiš termin zakupa sale sa slobodnim terminom fotografa. Danas svako može da bude fotograf. Nema više one draži u iščekivanju fotografija sa svadbe kao ranije jer slike su gotove za par sati. A sredinom osamdesetih, kada smo negative slali u Zagreb, gde je bila jedina laboratorija za razvijanje fotografija u koloru, čekalo se po mesec dana - kaže Nedeljko Papić, fotograf iz Užica koji je ovekovečio bezbroj svadbi.