Koliko je hrabrosti potrebno da sa celom nacijom podeliš svoju traumu?

Svi smo slušali o Mileni Radulović i njenom izlasku u javnost sa pričom koju je dugo skrivala možda najviše od sebe, a posle i od drugih.

 

 

 

 

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Miléna Radulovic (@mileena_radulovic)

Iako je mnogo toga pisano na ovu temu - neki su osuđivali, verovatno iz nerazumevanja, drugi saosećali i podržavali, važno je da pokušamo da se stavimo u njenu kožu, ili kožu bilo koga ko je proživeo ma kakvu traumu i shvatimo koliko je zapravo hrabrosti potrebno da se istupi i sa tako velikim brojem ljudi podeli nešto toliko bolno.

Broj ljudi koji će čuti našu tajnu možda i nije toliko važan, koliko sam čin otkrivanja. Kad si se već osmelio da se ogoliš pred jednom osobom, postane ti nevažno da li će to čuti i sto jedna. Toj prvoj osobi je najteže reći, posle ćeš lako.

Strah od osude

Zamisli da imaš neku svoju tajnu, o kojoj nikada nikome nisi govorio, zbog koje se stidiš i misliš da će te ljudi odbaciti ako saznaju bar mali delić toga. Ta tvoja priča tebi deluje toliko strašno i tera te da se osećaš kao da nešto nije u redu sa tobom, kao da nisi normalan, da nisi kao drugi.

Od same posmisli da bi neko mogao da sazna ko si ustvari ti, da nisi onaj ko drugi misle da jesi, jer kriješ to nešto, pripadne ti loše. Obuzme te strah, gubiš dah, srce počne da skače. Obuzme te stid, možda krivica, i zasigurno osećaj da ništa ne vrediš. Da nisi dobar, adekvatan, da se ne uklapaš.

Ono što ti najmanje treba u tom trenutku je da rizikuješ da na taj tvoj osećaj odbačenosti, dođe još jedna doza iste.

Već se osećaš dovoljno bedno sam sa sobom i veruješ da ako bi nekome ispričao svoje iskustvo niko te ne bi razumeo, već bi te osudio i zasigurno odbacio, pobegao glavom bez obzira od tebe, jednog čudaka. Zalepio bi ti još jednom sve one etikete koje si ti sam sebi odavno stavio, čisto da se osigura da nikada ne spadnu.

Ćutanje

I zato ćutiš. Ćutiš jer si tako bezbedan, ušuškan, ništa loše ne može da se desi. Pobegao si već i sam od sebe, zakopao to ružno sećanje toliko duboko da nikada ni ne stižeš do njega. Ali to je i bio cilj. Zaboravićemo kao da se nije ni desilo..

Sve dok u jednom trenutku ne shvatiš da više ne možes tako da živiš. Da to nije život kakav želiš. Počne previše da te steže, ta tvoja koža u kojoj se osećaš tako nesrećno postane pretesna. Svestan si da ne možeš da je zameniš, ali znaš šta ti je potrebno da se pročistiš. Oduvek si znao, samo nikada nisi smeo.

Tako prekipeo od svega, bez mesta na koje još uvek možeš da pobegneš, dobiješ snažnu želju da se oslobodiš, da konačno prodišeš. Reći ćeš nekome, pa kud puklo da puklo. Nek mi se smeju, nek misle da sam lud, ma i nek me odbace svi. Briga me. Ja moram to da učinim. Rizikovaću i ispričaću nekome šta me tišti i šta sam doživela.

Nije lako. Ne možeš da se odlučiš, da se odvažiš i preduzmeš taj korak. Ma milion puta razmisliš i izanaliziraš sve moguće scenarije, ali što više razmišljaš veće su verovatnoće da nećeš nista uraditi, da ćeš se povući, predomisliti.

Osećaj je kao da stojiš na ivici mosta i hoćeš da se pustiš, jer možes ti taj bandži džamping, ali nikako da skociš. Znaš da si vezan i da nećeš umreti, ali opet noga nikako da krene… Reč nikako da izađe.

Konačno mogu da dišem

Ali možes. Skupiš svu svoju hrabrost koju nemaš, pomešaš je sa ludošću i konačno kažeš. Prospeš na sto sve sto ti je na duši, sve svoje misli, osećanja, sećanja, užasne slike koje su toliko godina stajale prašnjave, kao na dnu neke stare kutije.

Teško je zamislivo i svakako nemerljivo koliko je to hrabrosti potrebno da se istupi i naglas sa nekim podeli neko traumatično iskustvo, ili smo bolno, ono kojeg se stidimo i zbog kojeg sebe smatramo manje vredim. Velika je hrabrost potrebna za svako, pa i najmanje ogoljavanje pred drugima, a kamoli pred čitavom nacijom za koju znaš da ce danima pisati i pričati o tebi.

Samo oni koji su se usudili da podele svoju istinu, stali i glasno, bez ulepšavanja otvorili svoje karte i rekli kako stvari stoje i ko su stvarno oni, razumeju koliko je hrabrosti portebno za takav čin. Teško je zbog onoga “šta će drugi reći”, da li će me ismejati, odreagovati nerazumevanjem i osudom.

Teško je zbog toga što onda postaneš ranjiv i rizik i ulog kada si tako otvoren je prevelik. Ali, ono što dobiješ iz toga, kada prođe sav strah i strepnja, i kada to već učiniš ne meri se ni sa čim. Zahvalan si i ponosan na sebe što si se odvažio, što si učinio nešto tako važno za sebe, što nisi bio kukavica.

Osećaj je katarzičan, oslobađajuć, čini ti se da bi mogao da poletiš. Preplavi te osećaj najlepšeg mira i spokoja za koji nisi ni znao da postoji i shvataš da je vredelo..