Ljubavna priča iz beogradskog autobusa koja će vam vratiti veru u romantiku!

Nedavno je na profilu jedne Beograđanke osvanula zanimljiva i lepa priča koja nam vraća veru u romantiku i ljubav na prvi pogled, ali i dokazuje da nisu baš svi muškarci kukavice, već umeju da budu i pravi šarmeri. Priču prenosimo u celosti uz odobrenje autorke.

Foto: Shutterstock

"Moderna bajka iz gradskog prevoza. Priča istinita, majke mi. I desila se mojoj drugarici.

Zemun, sredina avgusta, predveče. Vazduh težak od celodnevne vreline i vlage. Ona u poslednjem momentu utrčava u autobus. Osvrće se oko sebe, traži mesto. Proba jedno kraj vrata, ali joj ne odgovara. Mora da sedi okrenuta u pravcu kretanja, inače joj bude muka.

Ugleda prazno mesto prekoputa, kraj prozora.

„Jes!“. Ustaje brže-bolje i, ne gledajući muškarca na sedištu pored, promrmlja:

“Izvini, mogu li... Nešto ne mogu tamo da sedim“ – kaže pokazujući prstom na prazno mesto kraj njega.

„Naravno“ – predusretljivo se pomera kako bi je propustio.

Smešta se, duboko izdahne i vadi lepezu. Sparina natopila autobus.

„Mislim da ti je bolje ovde da sedneš, tu se ne oseća klima“ – pomalo stidljivo će nepoznati. Prvi put ga pogleda. Duža proseda kosa, mornarska majica. „Kul“ pomisli u sebi.

„Aha...“ – kaže zahvalno dok vrše rotaciju. Tišina. Povremeno se pogledaju, pa skrenu pogled. Pa osmehnu neznancima ispred sebe. Malo ih sramota. Kao u ljubavnim romanima.

Približava se sledeća stanica.

Foto: Shutterstock

„Izvini, ja ovde izlazim“ – kaže „mornar“. Ona ga propušta i gleda kako prilazi vratima. Na izlasku joj mahne i dobaci „Ćao“. Uzvrati mu uz osmeh.

„Hm, simpatično“ – pomisli dok vadi telefon i počinje da prebira po njemu. Autobus se vuče. Stanica kratka, ali nikad kraja. Trgne je zvuk otvaranja vrata. Još jedan nalet vrelog vazduha.

Taman se sprema da spusti pogled ponovo na telefon, kad on utrčava u autobus. Sav zajapuren, s rukom na grudima, pokušava da dođe do daha. Izraz olakšanja mu ozario lice uprkos crvenilu

„Da li bi mi dala broj da idemo na kafu?“ – uz širok osmeh ispaljuje između dva duboka uzdaha.

„065 3....“ – izgovara ona kao hipnotisana.

Ćute. Samo se osmehuju. Zbunjeni oboje.

„Jesi ti to trčao za autobusom?“ – odvaži se ona.

„Ovaj... da“ – kaže on pomalo stidljivo – „Mada mislim da me je majstor video, pa malo usporio.“

Gledaju se netremice.

„Izlazim sada. Vidimo se“ – uspeva da izgovori pre nego što izađe na prvoj stanici. Opet osmeh i kratko mahanje.

Nisu razmenili imena. Samo osmehe. I bilo je tako dobro.

Ne znam da li će se „mornar“ javiti. Nije važno ako se i ne javi. Ali znam da se desilo nešto izuzetno. I to je dovoljno."